Priča o Bati Piroćancu - POTKOVICA SREĆE

Priča o Bati Piroćancu - POTKOVICA SREĆE foto: G. Trifunović, gminfo.rs

U Pranjane se pre 15 meseci, iz Pirota doselio Bratislav Andrejević (48) i doneo mnogo olakšanja stočarima ovog kraja, ali i mnogima u selima oko Čačka, Požege, Kosjerića...

Bata „Piroćanac“, kako je poznat širom većeg dela Srbije, je ponosni vlasnik devet konja, ali i majstor za pravljenje potkovica, potkivanje konja, ali i „sredjivanje“ kravljih čapaka. Prvo nas je zanimalo da li je samouk i, otkud mu, uopšte ideja da potkiva konje i pravi potkovice.

 

foto:G. Trifunović, foto:gminfo.rs

- U mom selu, kod Pirota, 1986. godine, bilo je 120 konja. Sada u tom istom selu nema nijednog konja. Šta sam drugo mogao da zavolim nego konje, i uopšte životinje, s obzirom da sam odrastao na selu. Takodje, iz istog razloga sam upisao i srednju poljoprivrednu školu, tako da sam, po obrazovanju, veterinarski tehničar. Osim toga, slučajno ili ne, vojsku sam služio u Sarajevu, u školi rezervnih oficira, i to u okviru svoje struke, tako da smo i tamo imali obuku o potkivanju konja, čišćenju kopita i rezanju papaka - počinje Bata priču, dodajući da mu se sve, nekako, poklopilo.

Nakon vojske, Bata se vratio u svoje selo i vratio se svojoj ljubavi prema životinjama, ali je i osnovao porodicu i izrodio dva sina, koji su sada odrasli i svoji ljudi.

- Ne, nisu krenuli mojim stopama. Svako od njih ima svoj posao, imaju svoje hobije, svoj život. Uostalom, da sam ih obučavao da potkivaju konje, sad ne bi imali od čega da žive i morali bi da idu od svoje kuće, kao ja, jer, kao što sam rekao, u našem kraju nema više konja - dodaje Bata.

 

foto:G. Trifunović, gminfo.rs

Otkud čovek iz jednog sela pored Pirota da se doseli u pranjanski zaselak Lokvu?

- Sve je bilo slučajno. Imam dosta prijatelja u ovom kraju, sa kojima sam saradjivao, a i sretali smo se po „štraparijadama“ širom zemlje. Tako sam došao u Breznu, gde sam „meračio“ nekoliko domaćinstava, ali mi nijedno nije odgovaralo. Nakon toga, gledao sam i jedno u Srezojevcima, ali im je štala bila premala za moje potrebe. Slučajno sam svratio u Pranjane kod mog prijatelja Ivana Jočovića, koji mi je preporučio domaćinstvo Toma Jevtovića u njegovom komšiluku. I, tako, zahvaljujući njima dvojici, evo me ovde - kaže „Piroćanac“, dodajući da je zadovoljan i poslom i ljudima i prijemom.

 

foto:G. Trifunović, gminfo.rs

A, posao mu je da pravi potkovice, potkiva konje, reže kravama „nokte“...

- Ima posla, ne mogu da se žalim... Imam i mobilni „razboj“, „ljubu“, zavisi kako ko zove onaj prostor gde smestimo životinju i odakle ne može da izadje dok ne obavimo posao. Kravama čapke sredjujem po ceni od hiljadu do hiljadu i po dinara, zavisi koliko krava u domaćinstvu radim, kao i od udaljenosti, dok je potkivanje konja komplikovanije. Najskuplje je da ja napravim potkovicu, i to onu, „zimsku“, da se konj ne kliza, a uz potkivanje, to sve košta 50 evra. Ipak, treba uzeti u obzir da mi je za pravljenje četiri potkovice neophodno oko sat vremena, što je i minimum vremena za potkivanje jednog konja - priča Bata, dodajući da, osim kupovine gvoždja, ima i troškove održavanja kovačke vatre, kao i nabavke ćumura, neophodnog za pravljenje potkovica.

foto:G. Trifunović, gminfo.rs

Nismo odoleli da jednog rodjenog Piroćanca ne upitamo nešto o pravljenju čuvene pirotske „peglane“ kobasice koja je u obliku potkovice.

- Nemam ja vremena da to ovde pravim, ali je izuzetno dobro podnevlje za to, jer ima dosta vetra, a ona se ne dimi, nego se samo suši na vetru. Inače, ona se ne pravi od konjskog i magarećeg mesa, već isključivo od govedjeg i kozjeg mesa, a pegla se staklenom flašom kisele vode - nije naš sagovornik bio škrt na otkrivanju tajni.

 

Upoznali smo zatim i njegovu ergelu od devet konja- dva pastuva, pet kobila i dva ždrebeta, koji su na nedavno završenom poljoprivrednom Sajmu u Novom Sadu, osim mnogobrojnih nagrada i zlatnih medalja, odneli i nagradu za „Najbolju kolekciju konja“.

- To su hladnokrvni konji, ili, kako se u narodu nazivaju „Štajerci“. To su „radni“ konji, ali, kako nema šta kome da se radi, i oni sada kod mene uživaju. Jedna kobila košta oko tri hiljade evra, a ovo muško ždrebe od osam meseci, trenutno ne bih prodao ispod dve hiljade evra. Ako se nekome čini da je to mnogo, neka se zapita koliko košta njegovo održavanje, jer, ova moja, mala ergela, za dva dana pojede džak zobi, naravno uz seno i ispašu. Ali, šta ću, kad to volim- uz osmeh govori Bata.

foto:G. Trifunović, gminfo.rs

Konji su bili na ispaši, a Bata je samo izašao na livadu i zviždukom ih dozvao. Naravno da su se svi odmah pojavili kod njega, jer su znali da ih čeka po kocka šećera.

- Konji vole šećer jer kobilino mleko ima izuzetno visok procenat šećera. Otprilike, kao kad bi vi na dva deci mleka ubacili kašiku sitnog šećera. To im je valjda od detinjstva - smeje se Bata dok se „grli“ sa svojom ergelom.

Na kraju, pitali smo ga da li je tačno da potkovica donosi sreću?

- Samo onome ko je nadje...

Pa, krenite u potragu...

 

 

 

Goran Trifunović  

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top