Stanoje Markeljić Stanoje Markeljić Foto B. Lomović

Dok je prijateljima davao evre, sedeo im je u vrhu slavske trpeze, a kad je dug valjalo vratiti, Stanoje „prijatelje“ sreće samo u sudnici

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

Nije Stanoje Markeljić, penzioner iz Gornjeg Milanovca, ni slutio koliko prijatelja ima dok nisu iscrtali trasu autoputa Ljig–Preljina. Gotovo čitava njegova očevina u selu Šaranima se našla na udaru moderne saobraćajnice, pa se, hteo-ne hteo, morao odreći četiri hektara njive, livade, voćnjaka i šume. Bogme, za polepe novce. Sa ponajviše novca je, kao uzoran roditelj, pomogao kćerku i sina, posvršavao poslove koje sa svojom penzijom nikad ne bi mogao, a ostala je i solidna sumica – za ne daj, bože! Neka stoji, ne traži hleba.

Nije za njegove prijatelje bila tajna koliko je „asnio“ od Koridora 11. Cena jednog ara, bila je 15.000 dinara. Znali su u ar koliko je, te 2013. godine, imanja otuđio, znali i cenu po aru, pomnožili jedno s drugim i, s malo radosti i malo ljubomore, konstatovali da se Stanoje dobro „omastio“. Znali su i da često prilaže pomoć Kolu srpskih sestara i Crvenom krstu za narodnu kuhinju, da je višestruki dobrovoljni davalac krvi; dobar je čovek Stanoje, neće sad dići nos i zaboraviti prijatelje!

– Kako da im ne pozajmim kad znaju da imam, a nužda im je – širi, pet godina kasnije, bespomoćno ruke Stanoje Markeljić. – Sa jednim sam bio nerazdvojan; drugi me je grlio i govorio: „Ti si mi preči od rođenog oca“; treći mi je godinama bio drag gost na krsnoj slavi Aranđelovdanu; četvrti me je, na svojoj slavi, uvek stavljao u vrh trpeze...

Zaista, ko bi takvim prijateljima mogao odbiti pozajmicu, pa neki su mu bili više nego rod rođeni. A ljudima je trebalo, nisu svi imali sreće da im se imanje nađe na trasi budućeg autoputa; njega je Bog pogledao, pa red je da i on pogleda njih. Jedan je zidao kuću – kako ne pomoći čoveku. Drugi je imao tešku operaciju – zar ćeš, Stanoje, tu da budeš džimrija, gde će ti duša! Trećem je trebalo za lekove. Četvrtom za ovo, petom za ono.

Stanoje Markeljić: Svako ročište odbolujem sedam dana

I Stanoje je davao: nekom uz potpis na priznanici, nekom na reč bez kvite, a nekom u četiri oka – nije sumnjao u prijatelje. Jednom hiljadu, drugom tri, trećem pet hiljada evra, ponekome i krupniji iznos. Suma sumarum: 40.000 evra ili dve kuće sa ograđenim avlijama u Stanojevom gradu. Svi su zahvaljivali na dobročinstvu, zaklinjali se da će Stanoju vratiti pozajmicu „kako smo se dogovorili“.

Stanoje zna za ono Aristotelovo „ne dirajte moje krugove“, ali nije znao za onu njegovu da „samo glupog čoveka može isti pas dva puta ujesti“. Zato ga je i ujeo tri puta. Pozajmio je jednom prijatelju pet hiljada evra. Nije mu vratio kad je obećao, već je tražio još toliko. I dobio je. Nije ni to vratio kad ga je, jednoga dana, susreo u banci: „E, prijatelju, baš si kao naručen! Treba mi hitno hiljadu evra da platim carinu za autogume koje su mi stigle iz Nemačke. Čim ih rasprodam, a to je najviše za 20 dana, vraćam sav dug“.

– Prođe više od 20 dana, pozovem ga telefonom, pitam šta bi od obećanja, a on me prosto ispsova: „Bre, Stanoje, baš si mi baksuz!“. Nikom nikad nisam baksuzirao, otkuda sad tebi da sam baksuz? A on već smislio priču: „Zamisli, Nemac mi poslao zimske gume, i kome ću ja to da prodam sad u martu!“. Kako tada, tako i danas.

U svemu je „dobra strana“ to što Stanoje više nije penzionerski dokonjak. Tužio je četvoricu, one koji su mu potpisali priznanice. Za ostale nema materijalne dokaze, čak ni nepouzdane svedoke. Prijatelji-dužnici, pak, gomilaju svoje svedoke. Dovode ih iz stotinu kilometara dalekog Obrenovca, a oni, ne trepnuvši, tvrde da su „bili prisutni“, iako ih Stanojeve oči nikad nisu videle. Para vrti gde burgija ne može. Ide sa ročišta na ročište, nadgornjava se sa dužnicima i advokatima, gubi sporove na prvostepenom sudu, drugostepeni poništava presude i vraća na ponovno suđenje – zna se već kako to ide. A godine prolaze, kruni se, dan po dan, osma decenija života, zdravlje je daleko od zadovoljavajućeg.

– Među petnaestak prijatelja kojima sam pozajmljivao ima i onih koji priznaju da duguju, ali nema od čega da pare vrate. Šta ću, nemaju ljudi! Najgore mi je sa ovima sa kojima sam na sudu. Proglasili su me zelenašem, krvopijom, malte ne. Verujte da svako ročište sedam dana odbolujem, suđenja će mi život skratiti, ali uhvatio sam se u kolo i nemam kud – pomirljivo sleže ramenima Stanoje Markeljić.

I tako je Stanoje izgubio svoje vrle prijatelje, a dobio dušmane. Odavno mu na Aranđelovdan ne dolaze, niti on sedi u vrhu njihove slavske trpeze. Viđaju se još samo u sudnici. I da im nije pomagao, svejedno, opet bi ih izgubio. Samo bi ga to mnogo manje koštalo. I evra i živaca.

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(13 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top