Ž I VO T /Sve čika-Milove godine

Ž I VO T /Sve čika-Milove godine Miodrag Radojičić

 

Mogao je čika Mile Radojičić postati i čukundeda, ali odavno punoletni praunuci nikako da stanu na „ludi kamen“

 

 

– Da li si stariji ti ili Fidel Kastro? – pitam čika-Mila iz gornjomilanovačke Kursuline ulice.
– Ne znam koliko je Kastru godina, pa ne mogu da ti odgovorim.
– Navršiće, 13. avgusta, devedesetu – kažem mu.
– A ja ću, 17. avgusta, uploviti u devedeset i šestu.
Miodraga Radojičića, svima znanog kao čika Mile, svakoga jutra možete susresti u Kursulinoj, Takovskoj ili Karađorđevoj ulici: vraća se iz prodavnice sa punom kesom: hleb, mleko, jogurt... ono bez čega se u kući ne može. Ali nikad ga nećete videti bez odela u paru sa prslukom i kravatom. Na kravati sjajna šnala, u zadžepku prsluka sat sa srebrnim lancem. Tek od pre dve godine u šetnji mu se pridružio i štap.
– Kravatu sam prvi put vezao sa svojih 15 godina kada sam izašao na završni ispit trgovačke škole u Ljigu. Otada je stalno nosim, osim što nisam tokom borbe na Sremskom frontu. To su bili najstrašniji dani u mom životu, tu sam doživeo i kontuziju, bio sam zatrpan zemljom od eksplozije nemačke granate. Ako me pitaš za najlepše godine, onda su to tri godine uoči rata koje sam proveo u Beogradu sve do aprila 1941. godine – seća se čika Mile, baš kao što se seća mnogih datuma iz svoga dugog života.

 

Uobičajena jutarnja šetnja do prodavnice i nazad


Čika Mile je, sve do penzije, pomalo pušio, bolje reći – pućkao. Decenijama se bavio pčelarenjem, pa je, kaže, „dimom terao pčele od sebe da ga ne bockaju“. I pijuckao je, uglavnom vino. Ne puši pune 32 godine, ali pijucka: uz jutarnju i jedinu dnevnu kaficu, obavezna je i čašica pelinkovca ili domaće rakije kao eliksir. U jelu nije probirač – jede što mu se ponudi. Ali, nikad nije prepio niti se prejeo. Dok je radio, a radio je pune četiri decenije, nije se štedeo. Najpre trgovac, potom poratni sekretar seoske opštine Klatičevo, pa više od tri decenije u Rudniku olova i cinka i Fabrici automobilskih delova, a sve vreme sa mnogo funkcija u SK i boračkoj organizaciji – radilo se i dan i noć. Pa kako ga toliki rad ne satra, u čemu je „kvaka“ da se, uprkos svemu, primakne stotoj?
– Rad ne može da satre čoveka. Radi, ali ne zapuštaj sebe, usput i živi! Uvek sam bio zadovoljan onim što radim i onim što radom zaradim. Nikad nisam gledao „preko plota“ da li komšija ima više od mene. Važno je, u tom smislu, uspostaviti ravnotežu u sebi i svom životu: zadovoljstvo onim što radiš i što si stekao – ovako izgleda čika-Milov recept za dostizanje desete decenije.
Čika Mile i supruga mu Ljubinka (upokojila se nedavno u 92. godini) imali su samo kćerku, od kćerke dvoje unučadi, od unučadi troje praunučadi. Mogli su lako imati i čukununuke, ali...
– Dvoje od troje praunučadi su odavno punoletni, Filipu je 25, a Mini 23 godine. Ali, današnja mladež ne žuri – vajka se Mile, ne krijući nadu da će postati i čukundeda; svakog časa može jedno od praunučića, ako ne i oboje, stati na „ludi kamen“.

B. Dragišin

 

 

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top