Reporterski notes/Dva zavičaja braće Lješevića

Reporterski notes/Dva zavičaja braće Lješevića Tanasko Lješević kraj svoja tri eksponata na izložbi

Drugi je Rudnik, a prvi rodno selo Brljevo na Durmitoru, živo još samo na slikama i skulpturama braće umetnika


Likovni radovi trojice Lješevića, 60 eksponata, behu nedavno u izložbenom salonu Doma kulture varošice na najvišoj šumadijskoj planini. Tanaskove (1943) rezbarije u drvetu, Timotijeva (1945–2002) ulja na platnu i Ljubove (1960) skulpture u kamenu.
Koliko god njihova raznolika umetnost zaslužuje pažnju, toliko je zanimljiva i njihova vezanost za Rudnik. Čime su planina i njeni žitelji pridobili ljubav trojice Pivljana? Odgovara Tanasko koga zatekosmo poslednjeg dana trajanja izložbe.

– Valjda time što je naše selo Brljevo na Durmitoru na istoj nadmorskoj visini kao i Rudnik – najpre se našalio Tanasko. – Igrom slučaja, srednji brat Timotije došao je ovde da predaje likovnu kulturu u OŠ „Arsenije Loma“. Potom je najmlađi Ljubo u istoj školi doučio sedmi i osmi razred; on i danas pod Rudnikom teče penzioni staž. A meni je, dolazeći braći u posetu, Rudnik prirastao za srce. Tako su brđanci Pivljani postali pitomi Šumadinci, slobodno se može reći da smo ljudi sa dva zavičaja. Pravo da vam kažem, ne znam koji nam je više srcu prirastao.

Timotije je bio školovani likovnjak, a Tanasko profesor fiskulture, vrsni smučar i zaljubljenik u prirodu. Ni sam ne zna kako i zašto, ali je, pre četiri decenije, iz zavičaja počeo donositi bukovo korenje i žile kad bi mu se učinilo da „liče na nešto“ i nastavljao da ih oblikuje odande gde je priroda stala. Tako je dobio čudne i zanimljive skulpture. Dletom i maštom je pomagao prirodi da se do kraja izrazi. U početku su njegove skulpture bile više delo prirode, kasnije je u njima sve više i više bilo samoga umetnika.

– Jedne zime, sa prijateljima, išao sam na skijanje u Bugarsku. Pri povratku, bugarski carinik je tražio da otvorim gepek kola. A gepek pun korenja i žila. Gleda carinik, vrti glavom, pa pozove starijeg kolegu da pita šta da radi. Ovaj dođe, gleda, pa će načiniti gest koji se mogao protumačiti „pusti ga, vidiš da nije sav svoj“ – priča nam Tanasko jednu od veselih zgoda iz umetničke karijere.
Ljubo je studirao narodnu odbranu, ali se, pre deceniju, dohvatio zavičajnog kamenja i počeo da, po ugledu na najstarijeg brata, maštom „dorađuje prirodu“. I tako je nastalo mnoštvo predmeta, životinja, ljudskih likova. Svakako da su sva trojnica bila uspešna: iza njih su brojne samostalne i kolektivne izložbe i nagrade, a prolazila su i kroz „gusto sito“ Međunarodnog bijenala minijature koji se, u poslednja četvrt veka, dešava u Gornjem Milanovcu.

Rodno Brljevo u Pivi kao inspiracija je nezaobilazno u lečenju nostalgije sve trojice Lješevića. Ono je često, za njegova života, oživljavalo na Timotijevim slikama. Tanasko i Ljubo su svakoga leta u rodnoj kući – odu, između ostalog, da nakupe korenja i kamenja koje će, u preostala tri godišnja doba, klesati u Šumadiji. Timotije je, pre 30 godina, doneo i sadnicu bora iz Brljeva. Danas je to visoko drvo u dvorištu Tanaskove vikendice pod Rudnikom.
– U Brljevu ste mogli nekada pojesti najukusniji medveđi pršut. Danas je sve drugačije: samo za letnjih meseci selo oživi; dođu oni što su se tu rodili i rasuli po svetu, zadime se odžaci nad krovovima očevih i dedovih kuća. A tokom duge zime selo ostane sa samo jednim žiteljem. To je sredovečni neženja Dragić Ćalasan, zvani Zeko. Zapravo, danas je on jedini stalni stanovnik Brljeva – setno konstatuje Tanasko.
Srećom, rodno selo živi na slikama i skulpturama trojice Lješevića, ali to je tek mala uteha za sudbinu – nije preterano reći – odavno nestalog Brljeva.

B.Lomović

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top