Mihailo Ristić- mladi glumac Milanovačkog pozorišta

Mihailo Ristić, glumac Milanovačkog pozorišta Mihailo Ristić, glumac Milanovačkog pozorišta foto: gminfo.rs

 

Milanovačko pozorište nedavno je osvojilo sedam nagrada na 2. međunarodnom festivalu glume „Beskraj deset kvadrata“ u Prokuplju.

Naslovnu ulogu u predstavi „Tartif“, kojom se naše pozorište takmičilo u Prokuplju, igrao je 18-ogodišnji glumac amater, Mihailo Ristić.

Pozorište je došlo neočekivano, kako sam kaže. Za audiciju je znao ali zbog obaveza u srednjoj Umetničkoj školi u Čačku (smer Konzervator kulturnih dobara), bio je zauzet. Kao učenik trećeg razreda srednje škole kreće intenzivno sa vežbama u školi. Ipak, na nagovor sestre i majke, tek je uveče uspeo da se spremi za audiciju.
- Na audiciji  Branka Kneževića zatekao sam kako čisti. Imao sam tremu. Pitao sam ga "Kada će doći žiri", na šta se Branko nasmejao i rekao "Nema žirija". Nisam očekivao da ću proći. Knežević me je prekidao na samom početku i recitacije i monologa,- kaže na početku našeg razgovora ovaj mladi glumac.

Iako je imao scenskog iskustva na školskim priredbama i predstavama, nije se previše nadao.
-Na kraju audicije dobili smo tekst da pročitamo. Branko Knežević je rekao da se tako čita tekst i tada je već bilo jasno zašto sam prekidan na početku,- kaže Ristić i dodaje -Ovo je druga predstava u našem pozorištu gde igram, "Kofa je bušna" i "Tartif". U početku je dosta njih odustalo. Shvatili su da je to prevelika obaveza. Zapravo da nije obaveza jer su svi eskivirali. Na razne načine deca se dovijaju da ne dođu. Ostali smo, jedino, Jana Drobnjak i ja.

Mihailo Ristić i Branko Knežević, predstava "Tartif"

Mihailo Ristić je prvobitno u predstavi "Tartif" igrao Valera, a potom, kako je glumac koji je igrao naslovnu ulogu odustao, Knežević je Ristiću ponudio glavnu ulogu. 

-Nije mi žao što sam napustio ulogu Valera. I sada se sećam teksta i mogao bih ako zatreba ponovo da uđem u tu ulogu.

Saradnju sa starijim kolegama opisuje kao odličnu.
-Odmah sam prihvaćen. I nemam problem kada kažu da nešto trebam da ispravim. Kada vide da negde grešimo njihova pozitivna kritika puno znači. Dopunjujemo se,- ističe Mihailo.

Kombinovanje obaveza u srednjoj školi i pozorištu je u početku bilo veoma teško. Ipak, ovaj mladić pet dana u sedmici putuje u školu, u Čačak.
- Kada sam prva smena ustajem u pola šest, a vraćam se oko tri. Nekada je bilo dovoljno da završim sve u školi, sada je mnogo ozbiljnije jer nas već pripremaju za fakultet, tako da mi treba dosta vremena da provedem crtajući i kod kuće. Zato sam već najavio u pozorištu da ću sledeće godine morati malo da zapostavim glumu, - kaže Ristić.

Iako ima puno obaveza Mihailo, kako sam kaže, stiže sve. Kada govori o druženju obaveze ga iscrpljuju ali ga ne sputavaju ni pozorište, ni škola.
-Krenuo sam da izlazim i u Čačak, a društvo me gura napred i daje mi vetar u leđa. Društvo je to koje me vuče i gura. Odličan sam đak i oseća se takmičarski duh između par nas najboljih. Tako jedni duge vučemo da radimo više i bolje. Mislim da ćemo mi i uspeti.

Kada razmišlja o fakultetu nije još odlučio i kaže,
-„Troumim“ se. Likovna akademija, Primenjena umetnost ili FDU. Stariji pričaju da ne može da se živi od profesionalne glume. Ovo jeste amatersko pozorište, ali je na profesionalnom nivou. Ima još dosta glumaca pored onih koje mi viđamo svakodnevno na filmu i televiziji. Mislim da dosta njih radi nešto pored kako bi preživeli.

Kaže da bi mogao da bira između filma i pozorišta izabrao bi ipak film.
-Film. Na filmu, kada se napravi greška lako se prepravi. Opet, smatram da su adrenalin i interakcija sa publikom nezamenljivi u pozorištu. Da nije publike ne bi ni bilo energije. Publika nam na samom početku da energiju koja nas vodi do kraja predstave. Voleo bih da se bavi glumom na filmu. Pozorište traži od tebe da sve naglasiš, filmu pomaže svetlo, zvuk, kadar… Samo pogled i pauze dosta govore.

Mihailo smatra da se pozorišna publika ne može razlikovati po gradovima.
-Pozorišna publika je pozorišna publika. Ista u svakom gradu. Ako nema interakcije na početku predstave, spusta se dinamika i to više nije to.
Nada se da će bar još dok ne ode iz Milanovca igrati u sali koja je namenski pravljena za pozorište.
-Publici i glumcima ne treba ogroman prostor. Samo igra u za to predviđenom prostoru.

Slobodno vreme provodi stvarajući.
-Imam potrebu da nešto rukama napravim. Nikada nisam miran. Kujem mačeve, slikam, crtam, pravim nakit.-zaključuje na kraju razgovora Mihailo Ristić.

Ovaj mladić ostavlja utisak mladih ljudi koje sve ređe srećemo. Sa ciljem, van svog vremena koji dok komunicira svog sagovornika gleda u oči, a ne u android. Zasluga Milanovačkog pozorišta ili porodice u kojoj je odrastao, svejedno bitno je da ovakvih mladih ljudi još uvek ima i da ih treba podržati na putu ka ostvarenju svojih ciljeva, jer na posletku ipak oni predstavljaju naš grad.

 

gminfo.rs

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top