Prvih prolećnih dana 2001.godine, jednog popodneva sam ispijao produženi espreso u jednom poznatom čačanskom kafiću. Listajući novine (tada nije bilo režimskih medija, bar ne u ovoj meri), i posmatrajući prolaznike, okolinu, automobile… shvatio sam da smo, manje- više postali normalna zemlja. Ideš na posao, dodješ kući, ručaš sa porodicom, izadješ u šetnju, niko ni sa kim ne priča o politici…

Bilo je moguće živeti od svog rada, uzeti kredit za kola (nova), kuću, stan… Oh, kako je sladak bio taj espreso!!! Nekoliko meseci kasnije, nekoliko stotina metara dalje, jedna stranka, koja se nalazila na desnoj strani DOS-a, odnosno, njen lider, koji je bio i jedan od istaknutijih pokretača petooktobarskih promena je držao konferenciju na medije.

Gradska bašta prepuna (vlast je, ipak, vlast), kamere došle i iz prestonice, novinari slušaju i samo čekaju da postave pitanja koje su im urednici izdiktirali. Ipak, glavna tema je bila ubistvo jednog policajca koje se dogodilo prethodnih dana u Beogradu, a koje je uznemirilo državu. Politički, a i životno naivno sam se pitao zašto državni vrh toliko raspravlja o tome. Tragedija je svačije ubistvo, ali, kad pogine neko ko vozi „Reno 4“, smatrao sam, o tome ne treba da diskutuju dva najvažnija čoveka u državi i njihovi poslanici.

Ipak, saznaje se u medjuvremenu da je ubijen pripadnik Državne bezbednosti. E, tu se već stvari menjaju… Tih dana smo prestali da budemo normalni, a nepune dve godine kasnije smo i ubili premijera. Da, mi, svi, koji smo dozvolili da nam se to desi.

Tek godinama kasnije, shvatili smo koliko je ta služba bitna, odnosno, da niti znamo ko za nju radi, niti šta radi, niti koliko je opasna. Ako, onih godina, kada smo bili sredjeni i uredjeni, ubistvo jednog pripadnika službe, praktično, uništi državu i narod… Kako objasniti… U svojim studentskim danima, kada nismo imali ni za osnovne potrebe, a kamoli za nešto više, običavali smo da se na druženjima igramo pantomime. Strani film, domaći film, tri reči…

Elem, lično mi je, jednom prilikom „zapala“ ceduljica sa naslovom filma „Diskretni šarm buržoazije“! Vratio sam cedulju. Pa, šta ću. Kako objasniti…

Goran Trifunović