Nekada davno, u nekoj zemlji, ko zna kojoj, u nekom selu, ko zna kom, postojala je vrsta ljudi koji su, usled svojih moćnih poluga vlasti, bili toliko ogrezli u bahatosti i osionosti, da su poželeli, čak i svoje Pismo da menjaju.

Pismo, koje je izmislio neko, nekoliko vekova pre njih i za koje se znalo da je, jedno od najboljih u svetu. „Piši kao što govoriš“. Džaba… „Piši i pričaj onako kako ti kažu“, njihovo je novo pravilo.

„Bili smo sinoć u stranki, pa smo bili na žurki, a onda smo otišli kod Petra Petrović“ (ime izmišljeno). Profesor Ivan Klajn već okreće broj Hitne pomoći… U redu, ne mora svako da bude gramatički pismen, ne mora svako da bude, čak, ni, uopšte pismen. Ali, valjalo bi da neko poštuje one koji su pismeni, da neko poštuje one postulate koji su, osim toga što su pismeni, i kulturni, i normalni. Ali, ne… Ne, ne i ne. Nema veze što sam ja nepismen. Ja sam član stranke, imam pare, moćan sam, mogu sve da vas kupim i sve će ovako da bude dok bude sveta i veka. Da li? Mislim da samo od nas zavisi…

Knjige u regalu se slažu po metru, boji, veličini, niko te ne pita koji je koji žanr. Medicina nek ide uz vidovnjake, komedija uz trilere, poezija uz putopise. Bitno je da se knjige slažu po boji i veličini. A, i šteta ih je čitati. Treba ih izvaditi iz onog reda, pa se one ostale knjige naslone jedna na drugu, pa to i ne izgleda baš najbolje… Neka ih, kako je, tako je, složili smo ih kako treba i, to je to.

Uostalom, sami smo krivi. Već, najmanje, pola veka, na svim recitatorskim takmičenjima učesnike ocenjuju profesori srpskog jezika. Čuveni recitatori? Kao recimo? Da li je iko od njih slušao Petra Kralja, Gorana Sultanovića, Tihomira Stanića… Ah, da i onoga bradatog, što se kiti tudjim perjem, pa se usudi da usklikne „Ne marim da pijem, al’ sam pijan često“.

Ne pucajte u glasnika, mada znam da vam je oružje upereno u potpisnika ovih redova. Ako čuvate svoje djačke knjižice, dečje leksikone i ostalo oružje iz mladjih dana, potegnite ga. Pa se vidimo u avgustu…

Goran Trifunović