Da parafraziram popularni holivudski „blokbaster“- „Šta sve možeš u Pranjanima, kad si zavejan“.

Da krenemo redom… Drva, stoka, eventualno čišćenje snega… To je to. A, da, može da se ode do najbliže seoske prodavnice, da se pokupe informacije, da se vidi da li je koji putni pravac očišćen, kad će „grtalica“… Naravno, pre svega treba obuti čizme (gumene, broj 46) i krenuti, pa šta bude.

A, u prodavnici dobro poznati likovi. Penzioner, čovek koji čeka penziju, čovek koji neće dočekati penziju, nakupac svim i svačim, tranzicioni gubitnik… A, da, zamislite kad se na to društvo doda i menadžer jedne firme, kojem je dodeljen službeni auto, kao i jakna sa imenom firme na njoj, i koji pokušava svima da soli pamet, s obzirom da to, sudeći po naglasku, nije mogao u svom selu. Vrti se priča o tome da li će Milo pasti u martu ili ranije, jer, kako objasniše sagovornici, „ne može niko da izdrži toliko dugo da mu svaki dan protestuje po pola miliona ljudi“. To što Crna Gora ima daleko manje stanovnika, niko ne uzima u obzir.

Takodje, ni protestne šetnje koje po Srbiji traju više od godinu dana, niko i ne pominje. A, i kako bi, kad ljudi o njima nisu obavešteni.

Penzioner „u pokušaju“ pokuša u jednom trenutku da razbije učmalost, pa upita prisutne o šansama košarkaša „Partizana“ u četvrtfinalu Evrokupa, ali, svi ga pogledaše u „VTF“ stilu, pa se i on vrati dobro oprobanoj recepturi- pivo i politika.

„Kako je samo Šešelj razbio Evropu i NATO ovom novom knjigom o Srebrenici“, reče on. „Joj, da li to može da se kupi, nije bitno pošto je“, uglas povikaše ostali. „Ma, ja da sam u Čačku, ja bi’ to kupio, ovako…“, skrušeno će neuspešni penzioner.  Izadjem napolje, gledam da li da kući krenem prtinom ili da gazim „celac“, ma koliki on bio. Zar sam dočekao da ovo čujem u mojim Pranjanima? U Pranjanima koji su mnogo svojih kostiju ostavili na Kajmakčalanu, u Pranjanima koji su mnogo svoje dece izgubili tokom Drugog svetskog rata, u Pranjanima u kojima su fašisti pokupili i pobilli vaskolikog sveta tokom petrovske blokade 1943. Godine, u Pranjanima, koji su u svetu postali poznati i prepoznatljivi kao ljudi koji su spasili 500 (eeeejjj!!!) savezničkih pilota tokom rata, u Pranjanima koji su i nakon rata trpeli ogromne gubitke, batine i otimačinu od strane tadašnjeg režima, u Pranjanima, iz kojih je ceo autobus petog oktobra otišao u Beograd da sa vlasti smakne diktatora… I, umesto da se u tim i takvim Pranjanima čitaju Pekić, Crnjanski… Ljilja Bralović… oni hoće da čitamo… tamo nešto. Ajde, more!!!

Goran Trifunović