foto: Muzej RTK
U PRIČI O ZANATIMA DOŠLI SMO DO LIMARA…
Današnji broj limara nije se znatno promenio u odnosu na broj limara u gradu posle pedesetih godina prošlog veka. Međutim, ono po čemu se razlikuju je to da se u današnje vreme limarija svela na montažu, svi elementi se kupuju gotovi, pa se onda montiraju.
Na osnovu onoga što su nam ispričali Milan Kovečević i Bratislav Đurković, možemo videti kako je izgledalo baviti se ovim zanatom pre više od pola veka kada su njihovi očevi počeli da se bave ovim poslom.
Otac Bratislava Đurkovića, koji je i sam limar, Jovan Đurković imao je radnju na mestu gde je danas Dom kulture, a zanat je izučio kod veoma poznatog i priznatog majstora posleratnog Milanovca, Vlada Đurića. Jovan je radio uglavnom limarsku galanteriju (lonce, korita, kofe…).
Stanimir Kovačević je bio prva generacija Škole učenika u privredi, koja je u to vreme u gradu obrazovala različite zanatske profile. Svoji limarsku radnju osnovao je 1958. godine na mestu gde se danas nalazi Maksi. Pravio je uglavnom oluke i građevinsku limariju, što je u to vreme bilo veoma teško, jer nisu imali odgovarajući prevoz.
Na sela su oluke prevozili konjskom zapregom, a u gradu su ih nosili na leđima do mesta gde je trebalo da ih ugrade. Radio je i galanteriju, ali po narudžbini.
Zanimljivo je da je Stanimir bio angažovan da pravi tablice za nemačke kamione za potrebe filma „Mirko i Slavko“, u kojem se između ostalog u nekim scenama vidi njegova radnja.
Kada su 1962. Tito i Brežnjev, svečano otvorili spomen kosturnicu posvećenu borcima crvenoarmejcima palim u borbama za oslobeđenje ovog kraja, angažovano je nekoliko limara iz grada kako bi postavili oluke, na sve kuće u blizini Brda mira, koje ih nisu imale, sve sa ciljem da izgleda lepše i bogatije kada oni budu prolazili.
Svaki majstor imao je nešti po čemu je bio prepoznatljiv. Za Stanimira je to bila zavesica (šara) na kraju oluka, tako da se tačno znalo koji oluk u gradu je on radio. Sve alatke koje su se tada koristile bile su ručne, a mašine su se ručno pokretale.
Apipong ili kant mašina koristila se savijanje lima, sit mašina za falcove, različite vrste makaza ( kružne, prave, leve, desne), zatim klešta (špokcangle, dekcangle). Sprava koja se koristila za nitovanje nazivala se nitniciger.
Pripremila: etnolog Nataša Polomac Petković, Muzej rtk
Pratite nas i na društvenim mrežama:
