„Mučio me tog jutra stomak. Već treći put idem u kupatilo. Čujem kako mi žena iz dnevne sobe dovikuje „Znaš li da je zabranjena Desanka?“. Kolutam očima, prebiram po glavi, otkud joj ta ideja? „Ama, ženo, stomak me muči“. „Ma, dobro to, nego, jesi li čuo za Desanku?“, uporna je moja gospodja. „Ženo, mator sam ti ja za te stvari“, završavam diskusiju i izlazim iz kupatila.

„Čoveče, jesi li čuo da je Desanka izbačena iz lektire u Crnoj Gori?“. „Pa šta?, Šta ja imam sa tim, niti me zanimaju oni“. „Ma, koji oni, čoveče, Desanka je naša, iz Valjeva“, nastavlja moja lepša polovina. „Pa što je onda išla u Crnu Goru, šta će tamo, i gde joj je ta, kako reče… lektira?“

„Ma, ona je naša pesnikinja, jedna od najboljih, ali, u Crnoj Gori je, sada, zabranjena“, podučava me žena. „Stvarno, nikad nisam čuo za nju. A, šta je napisala, znaš li ti koju njenu pesmu?“ „Pa, eto, recimo, napisala je „Tražim pomilovanje“.

„A, kako ide ta pesma?“, pitam ja. „Pa, ne znam baš, ali, znam da je to sad vrlo popularno na „fejsu“. „Pa šta?“ I dalje meni nije ništa jasno.

„Pa lepo, „iskoči“ ti „Tražim pomilovanje“, ti lajkuješ, šeruješ, ako ti nešto pametno padne na pamet, čak i prokomentarišeš, i odmah ispada da si intelektualac“. „I, šta ja imam od toga“, sad već postajem nervozan.

„Pa, postajemo vidjeniji u društvu, odmah nas gledaju drugim očima, odmah žele da se druže sa nama…“. „Ih, samo mi fali da posle toga moram da idem i u pozorište“. „Ma, ne moraš, kad ti kažem, sve je to na društvenim mrežama, sve je to kao fol, čista prevara, baš nas briga“, teši me supruga.

Češkam se ja po glavi, pa upitah ženu- „Pa, dobro, šta bi na kraju? Dobi li ta Desanka to pomilovanje? ‘Oće li je vratiti kući? Što je uostalom, i išla tamo?“, iznervirah se ja.

„Ne znam ni ja“, sleže žena ramenima, „znam samo da treba da lajkujemo i da šerujemo“.“’Ajde da i ja uradim tako. „Tapavi“ mi prsti, pa na svom telefonu, umesto da lajkujem tu stranicu, ja pogrešim, pa lajkujem neku koja se završava sa „Amin“. Eeee, kulturo, nije ni tebi lako…“.

Goran Trifunović