Kako napisati obično sećanje na neobičnog sveštenika za javno glasilo a da tekst ne bude dugačak, već nabijen, obiluje činjenicima, a ne patetikom? Za životopis o, ČOVEKU U MANTIJI, podataka je mnogo. Koji izabrati?

Joviša Zečević je bio poseban tipik jereja. Otac im, izuzetno pobožan, preteča Bogomoljačkog pokreta Dragačeva, ostavio pečat krsta i vere, svoj deci. Od njih osmoro, dva su ogrnula epitrahilj, sestra rizu monahinje.

Iz sela Živice, pa Bogoslovije u Beogradu, prve službe u Kaoni, mladi namesnik podno Jelice, proveo je 33 godine kao paroh na padinama Rudnika. U 33. godini Hristos je razapet. A toliko godina otac Joviša skupljao sve novinske isečke o napadima na Srpsku pravoslavnu crkvu, od Triglava do Đevđelije, u vreme Titoizma. Trebalo je imati dobar želudac za takvu rabotu a ostati temeljan. Ima tome nekoliko podebelih fascikli. Malo li je?

Bilo je ideja nekih dečaka da se to publikuje ali ih je mudri sveštenik smeškom odvratio, jer bi nekoliko vlada Srbije i „demokratskih koalicija“ razočaralo glasače. „Sve će to Bog da udesi!“ Govorio je. I sjajno besedio.

Hrpa pisama, njegove višedecenijske prepiske sa teatrologom, profesorom Dr Raškom Jovanovićem čuva se u kući uredno. Mi nemamo pojma da smo imali „nad popa“ koji je nekoliko puta po pozivu besedio u zadužbini Ilije Kolarca. Ko bi rekao? Nije držao volan nikada a iz usana virila mu cigara. Uvek. Pravdao se, da on to samo kadi pastvu i da reč može da ubije i da ozdravi. Ako uzmeš pravu.

Skupljao bilje po livadama i proplancima usput, hodoljubeći parohiju. Napravio herbarijum sa latinskim i narodnim imenima. Toliko, da je blizu brojke od 3000 knjiga njegove biblioteke. Kažu da je čitao mnogo, pamtio više a klasicima i žitijama Svetih, vraćao sve češće.

Njegovi prijatelji svedoče da poseduje izuzetnu kolekciju knjiga iz 19. veka. Onda je logično da je godišnjak naše biblioteke, SLOVO ĆIRILOVO, dobio svog kuma a tadašnji direktor Borisav Čeliković, zamolio ga 2004. godine da napiše uvodno slovo. Ima tome 16 godina.

Crkva Svete Trojice u Majdanu imala je neprekidan tok vernika sve vreme zaupokojene liturgije. Pevalo 24 sveštenika. Služilo opelo, njih 12. Pred odlazak na put Blaženi govorila su tri sveštenika.

Jedan kolega, Miodrag Anđelić, jedan brat rođeni, Svetolik i jedan sin. U ime porodice, jedinac Srećko, zahvalio se svima na brizi i dolasku. Posebno dvojici vladika. Šumadijskom Jovanu koji je njegovog oca odlikovao naprsnim krstom stavrofora i episkopu Žičkom Justinu jer je dao Blagoslov da telo njegovog oca počiva u porti koju je najviše voleo.

U životu ništa nije slučajnost. Joviša Zečevć je večno sklopio oči dok mu je na grudima bila knjiga „Putovanja kroz uspomene“, Radovana Popovića.

Dan je bio sunčan. Kupola crkve sijala u svoj belini. U gori, čuo se cvrkut nekih ptica, kao da razgovaraju. Čak je i zemlja koja telo pokriva bila tiha. Porta pokošena i velika. Kao da je zatrepereo vetrić na trenutak preko naših glava. Ili je to u danu prepodobnog Simeona i Jovana Rudnik planina duboko uzdahnula, svesna gubitka svoje poslednje travke lekovite.

Saša Savović