PRE deceniju, moja malenkost je, novinarskim poslom, iz Beograda vozom putovala u prestonicu druge države. Beše kasno proleće, voz baš načičkan putnicima. Nas četvoro slučajnih saputnika već sedimo u kupeu, a na dva preostala mesta, sa rezervacijama, uđoše starija žena i mlada, naočita dama. Vidi se, ćerka i mama.

Ovo je jedna od onih apsurdnih, komičnih situacija, kad đavo puku slučajnost iskoristi za svoju rabotu. Neupadljivo pogledavam onu devojku, ne što je lepa, nego što mi se zaista činila odnekud poznata. Odakle? Primetih, i ona ispod oka „proučava“ mene. Odjednom će ona vrlo pristojno:

– Gospodine, čini mi se, mi se poznajemo. Od pre dve godine, iz izdavačke firme koju drži vaša prijateljica u Beogradu… Vi ste novinar, koliko se sećam…? Zar ne?

Setih se. Kako češće svraćam u izdavačku kuću te moje prijateljice, tako sam tog puta zatekao u razgovoru s njom dve dame – autorku jedne knjige i tu moju slučajnu mlađu saputnicu iz voza, koja beše drugarica te autorke.

– Jesam – odgovorih. – Sećam se sad i ja tog susreta, kafice i razgovora kod moje prijateljice.
– A gde radite kao novinar? – iskosa i sa ne baš pristojnom intonacijom ispali njena mati.
– U „Večernjim novostima“ – rekoh.
– Odlično! Došli ste kao naručen! – razgoropadi se stara dama. – Baš tražim profesionalnog novinara, da demantuje što je o meni pisala jedna novinarka!

Da skratimo pripovest: mati i ćerka žive u jednom gradiću u Sremu, neki tamošnji lokalni list (za koji, najiskrenije, nikad nisam čuo, kao ni za tu koleginicu novinarku, čije ime i prezime stara dama upadljivo ponovi) objavio je, kaže ona, vest o njenom sporu sa nekim komšijom oko neke male parcele. Dok sve to priča gotovo zapovedničkim tonom, a slušaju i ostali saputnici, njena ćerka se snebiva, vrpolji, crveni u licu, vidimo neugodno joj.

– Vaše je, da sad odmah uzmete izjavu od mene i objavite je u „Novostima“ pa nek’čitaju te moje komšije! – komanduje mi stara i slavodobitno se smeje.

Uzalud sam joj objašnjavao, kako u našem zanatu nije profesionalno da jedan medij demantuje što je objavio neki drugi, a ne on sam. Stara ni makac od svog bedema upornosti i zablude!

– Jel’stvarno nećeš? – beše kategorična. – Nećeš da demantuješ što je ona … („titula“ onoj mojoj nepoznatoj koleginici beše vrlo bezobrazna) napisala? E, sad smesta zovem urednika „Novosti“! Dajder mi te „Novosti“, da vidim telefonski broj! (Držao sam u krilu „Novosti“ i još dva nedeljna lista, put je dug, valja dosadu kratiti čitanjem i dremežom, jer beše noć).

– Evo Vam ih, a ja ću Vam sam reći brojeve „Novosti“ pa zovite – kazah joj. I, kuca ona u mobilni broj Redakcije koji joj izdiktirah, ja znam, javiće se neko iz noćne dežurne ekipe. Javi se urednik, i to – njen zemljak Sremac! Tuži mene stara dama njemu na sva zvona, a čuje se i sve što joj on odgovara: da „nije praksa da naš list demantuje nešto, što je objavio neki drugi“. Al uzalud behu i njegova objašnjenja. Uzalud joj beše i nekoliko ćerkinih molbi da se ostavi tog posla, da greši… Psuje stara, rafalno i u originalu terminologije bezobrazluka, sve po spisku „Novostima“ i meni.

Napravi pauzu u monologu kad je ušao kondukter, kojeg upitah gde je vagon restoran. Samo da izađem iz tih ničim izazvanih plotuna psovki i solenja pameti Redakciji i meni.

– Desio se neki kvar, ne radi još vagon restoran, al popraviće ga brzo – veli kondukter.

Ufff!!! Nemam kud, svi kupei zauzeti, jer putnici stoje na hodnicima sa prtljagom. Ignorišem je, čitam novine, šta bih drugo, al stara ne odustaje, uprkos ćerkinim molbama da se konačno smiri. Niko od drugo troje saputnika se ne meša u taj apsurd, a svima im, kao i meni, fali još iskrica da od smeha eksplodiramo… Pa šta i kako bude.

– Čim se vratim iz inostranstva, sa stanice ću odmah u „Novosti“ i imaće šta da čuju! – preti ona.
Tako je ta jednostrana paljba trajala još nekih pola sata. Kad, eto opet onog konduktera.

– Sad ponovo radi vagon restoran! – spasonosno objavi.

Bio sam u njemu začas, kao da sam iz one „crne rupe“ u kupeu prošao u drugu dimenziju. Reših, da se više ne vraćam u kupe, jer te dve moje saputnice putuju dokle i ja. U neko doba, eto i njih dve. Stara sad izgleda smireno. Sede ona, a ćerka priđe mom stolu i reče: – Izvinite do neba, ne znam što je mami večeras, uglavnom nije takva… Popijte nešto u to ime, častim vas! Molim vas…

– Zašto da izvini? Još ga častiš!!! Sram bilo i tebe! Da si smesta sela ovde! – zagrmi stara.

– Neću! – odbrusi joj kćer. – Konobar, molim Vas, donesite ovom gospodinu još jednu čašu crnog vina. I, da platim.

Vi, izvinite još jednom – obrati se opet meni, plati i ode iz restorana, ni ne pogledavši mater. Ova je uz kafu kiptela od besa, naočigled ostalih putnika, ali je dalje ćutala.

 

Autor anegdote: Milorad Bošnjak, novinar „Novosti“