Naredba o zabrani okupljanja u javnim prostorima, samim tim i publike, u Srbiji je doneta 11. marta 2020. godine, što je posledično dovelo i do prekida svih takmičenja na spotskim borilištima usled pandemije korona virusa. Povratak sportista i gledalaca postepeno je omogućen tek sredinom juna ove godine, odlukom Kriznog štaba o popuštanju mera za sprečavanje širenja zaraze, uz zadržavanje nekih ograničenja u pogledu dopuštenog broja ljudi koji mogu biti prisutni.

Sve u svemu, više od godinu dana u srpskom sportu je sve bilo takoreći zamrznuto, izuzev strogo propisanih aktivnosti u teretanama. U ovom nastavku „Me(n)talne ograde“, GMInfo se osvrće na posledice te pauze na takmičarski proces, ali i na psihološki danak koji su sportisti i klubovi morali nevoljno da pretrpe. Ožiljak na njihovim profesionalnim karijerama zbog pandemije kovida, svakako nije zanemarljiv.

– Psihologija sporta je posebna psihološka disciplina, koja proučava faktore koji utiču na aktivnosti čoveka u sportu i prati u dva smera interakcije psiholoških faktora i sporta s jedne strane, kako utiču osobine ličnosti, emotivna stanja, motivacija i drugi psihički procesi na sportsku aktivnost, gde je tipičan cilj unapređenje takmičarskih rezultata sportista, a s druge strane, što je tipično za rekreativno bavljenje sportom, kakav je uticaj bavljenja sporom na psihički status pojedinaca, – uvodi u temu doktor Ljubica Rašić, specijalista medicinske psihologije u milanovačkom Domu zdravlja.

– Ni jedan aspekt sportskog života, kako takmičenje, tako i kondiciona, tehnička i taktička proprema, ne može se ispravno razumeti bez uzimanja u obzir psihologije. To je naročito došlo do izražaja tokom pandemije, kada je bilo nužno održati motivaciju u promenjenim okolnostima, koje nisu išle na ruku sportistima, – ističe ona i dodaje:

– Nametnuta pauza u sportu u početku je donela brojne strahove i neizvesnosti. Stres je progresivno rastao otkazivanjem takmičenja, zatvaranjem sala za treninge, nemogućnošću praćenja dotadašnjeg režima i uslova treninga. Kako je sport profesionalnim sportistima, ali i drugima koji se bave sportom svakodnevno, na vrhu lestvice vrednosti i potreba, odjednom su izgubili uporište u ulozi sportiste, pa su intenzivnije osećali da gube kontrolu nad situacijom u svom životu. Tada je bilo važno prihvatiti da je u redu imati različite emocije i ponašanja: biti zbunjen, zastati, privremeno smanjiti motivaciju i spustiti lestvicu očekivanja; ili pak vežbati i raditi kao pre, pokušavajući održati privid normalnosti i svakodnevne rutine, usmeriti fokus na dan koji je pred nama i kratkoročno gledati na želje koje odrađujemo na treningu. Pomagao je dobro poznati princip: dati sebi vremena za prilagođavanje i uspostavljanje ritma koji je u datom momentu funkcionalan, napraviti plan, definisati ciljeve i dnevnu rutinu, usmeriti se na proces i ono što je pod našom kontrolom, negovati optimizam, koristiti vizualizaciju, tehnike opuštanja, – osvrće se Rašić.

– Taj period pandemije je pred sportiste postavljao pitanje „smisla“ ulaganja fizičke i psihičke energije, pitanje kako očuvati motivaciju, kako redefinisati ciljeve i sagledati širi, opštiji cilj, a ne klonuti duhom, fokusirati se na mentalni trening, u čemu je bitna bila uloga trenera, kao i podrška psihologa u sportovima gde je njegova uloga prepoznata. Kao i tokom svih kriznih situacija u životu, bila je bitna mentalna čvrstina sportiste, tojest sposobnost da odoli pojačanom pristisku. Da li će sportista dozvoliti da ga taj pritisak preplavi ili će ga znati iskoristiti, zavisilo je od emocionalne fleksibilnosti, sposobnosti suočavanja sa neočekivanim obrtima, pored kojih će i dalje ostati u zadovoljavajućoj psihičkoj ravnoteži, od smirenosti i staloženosti, samopouzdanja, potom od sposobnosti zadržavanja emocionalne kontrole, jednakog nivoa borbenosti i takmičarskog duha bez obzira na okolnosti, oporavka od razočarenja, nošenja sa porazom, od misli i razmišljanja, povezanosti sa telom i fizičkim sposobnostima, jednostavnije rečeno mentalne čvrstine, koja se uči i koja može biti najjače oružje, kako u sportskoj areni, tako i u areni života, – poručuje doktorka Ljubica Rašić.

Prema njenim rečima, tokom pandemije su se neke stvari na planu sporta vraćale u normalnije tokove, ali i dalje imamo promenjene uslove i uticaj krize, koja je na svakog pojedinca i dalje mahom različita i donosi različite stresove i kod sportista, pa se tako u poslednje vreme često suočavamo sa aktuelnim pitanjima:  šta posle preležane korone, kada početi vežbanje, šta će biti nakon pauze? Doživljavamo gubitke poznatih i dragih ljudi i druge brojne lične frustracije na koje su sportisti kao ličnosti različito ranjivi, pa je potrebno sve te stresne događaje obraditi.

– Dobar sportista je „sofisticirani sastav„, koji ima pozitivne emocije, samopouzdanje, teži izazovu i uživanju u aktivnosti, gaji borbenost i pozitivan stav, a epidemija korone i dalje donosi neizvesnost, ljutnju, umor, zbunjenost, teškoću da se održi motivacija, a upravo je motivacija ključni faktor koji utiče na napredak i postignuća sportiste, – napominje Rašić. – Ona je temelj borbenosti, sportskog duha i mentalne čvrstoće, a može biti unutarnja, gde se sportom bavi zato što samo učestvovanje u aktivnostima predstavlja zadovoljstvo, jer se uživa u pokretu, u dostizanju izazovnih ciljeva kojima se potvrđuje svoja kompetentnost; ali dolaziti i spolja, kada se bavi sportom zbog rezultata, pobede, statusa, takmičenja sa drugima.

Kako dodaje, sport, dakle, ima i dimenzije koje, osim fizičke spremnosti kao preduslova za uspeh, podrazumevaju i navedene psihološke faktore, a koji se u aktuelnim uslovima pandemije kao izazov nameću sportistima, ali i osobama koje se rekreativno bave sportom. Određeni broj ljudi je baš tokom pandemije uključio neki oblik fizičke aktivnosti u slobodno vreme, pa se kao dobroj opciji pribegava trčanju, biciklizmu, vežbanju i drugim aktivnostima u prirodi, što je deci i mladima dobar razvojni podsticaj i smanjuje lišenost sporta u okolnostima pandemije, ali i podstiče na disciplinu i higijenu življenja, razvija istrajnost, borbenost, toleranciju neuspeha i podnošenja napora, truda i frustracije, uči kako problem može da se posmatra kao izazov, a ne kao nepremostiva prepreka; kako se ustaje posle poraza, kako se pripada ekipi, pa je sportska aktivnost ne samo dobra opcija i odabir, već i imperativ koji bi trebalo slediti u sadašnjosti, sa ciljem lepše budućnosti.

Upravo zato, iako koronavirus i dalje vlada, mnogi zaljubljenici rekreacije odlučili su da, uprkos mogućoj zarazi, treninge odrade u zatvorenom prostoru. U razgovoru sa fizioterapeutom Đorđem Miloševićem, vlasnikom teretane “Balans centar” u Milanovcu, zaključili smo da se vežbači pridržavaju preventivnih mera, ali kako on ističe, još im nije lako u datim uslovima, pa se čak u početku primetio pad broja upravo rekreativaca.

– Trenutno stanje kod nas u Centru je hvala Bogu dobro, klijenti nisu u većoj meri odustali, ali što se tiče same teretane, osetio se pad. Snalazimo se, trudimo se da se i mi prilagodimo vežbačima kao i oni nama, ali nije lako. Kao i na sve uslužne delatnosti, novonastala situacija je imala veliki uticaj, posebno imajući u vidu da u mesecima mart, april i maj imamo najviše vežbača, – navodi Milošević.

Broj posetilaca u teretanama ni danas nije onakav kakav je bio pre izbijanja pandemije, a jedan od glavnih razloga je nesumnjivo strah od neposredne zaraze. Vlasnik “Balans centra” je ipak optimističan i kaže da očekuju povratak svih onih koji su se zaželeli fizičkih aktivnosti.

– “Balans Centar” sam zatvorio prvog dana vanrednog stanja, odnosno 15. marta prošle godine i sve članarine tada su zamrznute. O svemu sam putem sms-a obavestio svakog vežbača pojedinačno. Čim je Vada Republike Srbije donela uredbu o puštanju u rad fitnes centara i ordinacija, počeli smo i mi s radom 27. aprila 2020. godine. Tako da ”Balans Centar”, na sreću, ukupno nije radio oko mesec i po dana, – kaže Milošević.

Kako mere socijalne distance, koje su i dalje na snazi od početka pandemije, prednost prošle godine je dao online treninzima. Bio je to još jedan način snalaženja kako vežbači ne bi prekidali trenažni ciklus.

– U našem poslu je veoma važno klijentima obezbediti kontinuitet, jer se ljudi nakon svega par dana pauze ulenje i neretko odustanu od vežbanja, – pocrtava Milošević. – U tom periodu smo se trudili da onlajn vežbanjem koliko toliko ostanemo s članovima u kontaktu i da im fizičkom aktivnošću skrenemo misli sa problema i negativne atmosfere. Online treninge sam osmislio pre svega zbog poštovanja i iz zahvalnosti prema mojim aktivnim vežbačima. Želeo sam i na taj način da im se odužim za poverenje koje su mi ukazali prethodnih godina, ali i da im bar malo razbijem monotoniju za vreme policijskih časova, kao i da ih aktiviram u kućnoj izolaciji.

Nakon ponovnog otvaranja imali su, kako kaže, veoma slab odziv članova, čemu je doprinela i negativna kampanja Kriznog štaba koji su teretane okarakterisali kao mesta koja treba izbegavati.

–  Ordinacija “Balans Centra” za fizioterapiju takođe nije radila mesec i po dana. Broj poziva ljudi sa problemima, posebno u leđima, bio je dosta veći nego pre uvođenja vanrednog stanja. Sigurno da je na takvo stanje mnogo uticao policijski čas koji je uslovio fizičku neaktivnost kod ljudi, kao i duga sedenja i ležanja. Svim tim ljudima sam pomagao savetodavno.

Finansijski je epidemija imala ogroman uticaj na njihovu branšu. Đorđe Milošević kaže da je uprkos tome veliki broj klubova uspeo da preživi, ali za fizički i psihički oporavak će, prema njegovim procenama, biti potrebno dosta vremena.

Zato se i mi okrenimo nekim od klubova.

Fudbaleri pranjanskog „Brezaka“ su, možda, i najveći sportski gubitnici pandemije Covid 19 u opštini, jer su ostali bez titule najboljeg u opštini i plasmana u viši rang. Kada je sa samo jednom pobedom trebalo da rezultiraju svoju dobru sezonu, pranjanski fudbaleri su, kao i ceo svet, pali u kandže nove bolesti i ostali u poslednjeplasiranom rangu.

– Falila nam je tog proleća 19/20. samo jedna pobeda, međutim, prvenstvo je prekinuto i mi smo ostali bez prvog mesta i plasmana u viši rang, – kaže za naš portal, Stefan Albijanić, član „Brezaka“. – Od trenutka uvođenja vanrednog stanja, prestali su treninzi, utakmice, mada nam najteže je palo to što su zatvorene kafane, – kroz šalu govori Albijanić i nastavlja:

– Ipak, sve se odrazilo na seledeću sezonu, gde smo, uprkos svim mišljenjima da imamo najbolji tim, ipak, zauzeli drugo mesto, iza „Šumadije“ iz Brdjana, i to, smatramo, isključivo zbog poremećaja usled korone.

Naravno, fudbaleri kluba iz Pranjana psihološki se ne predaju, pa se tako nadaju da će se ove godine plasirati u viši rang, gde im je, po infrastrukturi i timu i mesto.

Zbog novonastale situacije s korona virusom, i Karate klub “Milanovac” je početkom prošle godine morao “stati na loptu” i odložiti treninge za neke zdravije dane. Budući da su sale, u kojima se održavaju treninzi, zatvorene, članovi ovog kluba su bili primorani da ostanu kod kuće.

– Proglašenjem vanrednog stanja i mi smo prestali sa treninzima. S obzirom na to da niko nije znao u kom će se pravcu odvijati situacija, nekoliko dana smo napravili pauzu. Ubrzo zatim organizovali smo se u nekoliko grupa i počeli održavanje treninga preko aplikacije “Zoom”. Ideja je bila da ostanemo u fizičkoj kondiciji, budemo na okupu, ali i da održimo moral na što je moguće višem nivou. Nažalost, zbog konfuzije, panike i straha, manji broj članova, uglavnom mlađih je prestao s treninzima, – kaže za GMInfo Đorđe Petrović, trener KK “Milanovac”.

Takav rasplet događaja nije ubio njihov sportskih duh te pošto su svi željni treninga i takmičenja, odrađuju treninge unutar svoja četiri zida ili u svojim dvorištima.

– Viđanja na “Zoomu”u su koristili za treninge, ali i za druženje nakon treninga. Da bismo motivisali sve članove, organizovali smo naše interno takmičenje u kome je bilo potrebno u određenom vremenskom roku obaviti niz zadataka, a svi koji su to uspešno odradili, dobili su diplomu. U to vreme i sajt “Sport Data”, zvanični takmičarski sajt Svetske karate Federacije, počeo je sa organizovanjem online takmičenja u katama, pa je nekoliko naših takmičara učestvovali na svetskim ligama, na kojima smo osvojili nekoliko medalja, – kaže Petrović.

Trenirali su u skladu sa uslovima i mogućnostima, no treniralo se redovno, naporno i predano, a celi process, trener Đorđe Petrović, pratio je putem savremenih oblika komunikacije, slao zadatke i treninge koje su zdušno obavljali svi članovi, od onih najmlađih do onih najstarijih.

Đorđe ističe da su online treninge svi rado prihvatili, ali su, ipak, jedva čekali da nastave sa okupljanjem i redovnim dolaskom na vežbanja.

– U maju, Uredbom Vlade Republike Srbije, mogli smo da počnemo sa treninzima na otvorenom, u grupama do 10 vežbača, tako da smo napravili nekoliko manjih grupa i počeli s radom. U tom periodu morali smo svima da merimo temperaturu, vodimo posebnu evidenciju o prisutnosti, vršimo redovnu dezinfekciju i primenjujemo sve ostale mere koje su bile propisane. Pošto su sva takmičenja bila otkazana, nagovašteno nam je da bi trebalo da se održi Prvenstvo Srbije, ali nismo znali kad će biti zakazano i u kom obliku će se održati, – dodaje Petrović.

Virus Korona izazvao je ogromne probleme u celom svetu. Zaustavio je normalan život i usporio sve aktivnosti. Uglavnom je virus stopirao i sve sportske događaje. Takmičenja su prekinuta, ali sportske aktivnosti i treninzi za sportiste, uz postupanje po svim merama koje donosi zdravstvena struka, nisu prestale.

– Nakon nekog vremena ponovo je omogućeno treniranje u zatvorenom prostoru, ali pod rigoroznim merama, što je nama, kao kontaktnom sportu, zadavalo puno problema. Prilagodili smo oblik treninga, napravili određene improvizacije i ipak nastavili s daljim pripremama. Prvenstvo Srbije je zakazano za jul, a mi smo već imali kvalifikovane takmičare, koji su ostvarili plasman pre početka vanrednog stanja. Nažalost, nekoliko takmičara je odustalo. Takmičenje je sprovedeno pod rigoroznim merama, a u salu su samo ulazile grupe koje su se pripremale za nastup. Održano je bez prisustva publike, svima je merena temperatura, svi su morali da nose maske sve vreme, osim u toku nastupa. Takmičari su davali pisane izjave da u poslednjih 15 dana nisu bili u svesnom kontaktu sa zaraženim od korona virusa, – podseća Đorđe.

On napominje da su sva međunarodna takmičenja u toj godini bila otkazana, a nacionalna zvanična takmičenja se i dalje održavaju pod istim merama, što iziskuje mnogo veću organizaciju svih učesnika.

– Imali smo primer da je jedno dete iz kluba, ne samo odustalo od treninga, nego je dobilo tako neverovatan strah, da do kraja leta nije želelo da izlazi iz kuće. Uz pomoć roditelja, kao i školskog psihologa, ono je kasnije nastavilo sa školskim aktivnostima, ali ne i sa sportskim, – izdvaja Petrović.

Trenutna situacija što se tiče trenažnog procesa je manje-više uobičajena na polju karatea u Milanovcu. Treninzi se održavaju po grupama, u dovoljno velikom prostoru, s tim što se dalje se primenjuje niz mera, kao što su nošenje maski u svlačionicama, redovna dezinfekcija ruku i prostorija i rekvizita.

– Ali bez prisustva publike, nažalost. Karatisti ulaze po grupama, sve vreme se nose zaštitne maske, dostavljaju se pisane izjave… – kaže Petrović. – Dešava se da s vremena na vreme neko od dece bude u izolaciji, najčešće zbog nekog od članova porodice koji je dobio koronu, ali se ubrzo po isteku vrati redovnom treniranju. Suštinski, najveći problemi su bili u početku, sada smo se uglavnom uhodali, prilagodili i navikli na aktuelnu situaciju. Nadamo se da će sve ovo što pre ostati iza nas i da ćemo se vratiti normalnom životu, pa i karateu, – zaključio je Đorđe Petrović, trener KK Milanovac.

I u idućem nastavku Me(n)talne ograde nastavićemo da se bavimo krizom koju je COVID-19 izazvao u svetu sporta. Prenećemo iskustva u borbi sa nesvakidašnjim okolnostima u našim najvećim klubovima, FK „Metalcu“, FK „Takovu“, OK „Takovu“.

V.Popović/M.Mijatović/G.Trifunović/GMInfo

Pratite nas i na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.