Hronika zlatne jeseni 

Dragan Stevanović Bajovac ima kafanu kojoj je vratio ime svog pretka – MEHANA.  Sve je počelo davne 1921. godine. Praunuk kafedžije, Miloša Milovića, Bajovac, ima još jednu strast koja je svadnevna u vasceloj Gruži – lov. Tako u pauzi kafanskoj, vikendom Bajovac odstreli neku krupnu divljač. Inače, divlje svinje su njegova uža specijalnost.

Prošle nedelje pod Crnim vrhom, na padinama Ješevca skončao je vepar i fotografisan. „Ima mu 150 kilograma“, Bajovac priča mirno.

Kafedžija kaže da vodi dnevnik u kome su upisani svi njegovi odstreljeni srndaći, lisice i divlje svinje. Kaže da divljači ima sve više, osim zečeva.

U sećanju mu je kaptalac vepar od 250 kilograma, upucan sada već davnih devedesetih godina.

Poznat kao vrstan kulinar, što je lovcima i ribolovcima svojstveno, Bajovac u svojoj Mehani, u Donjoj Vrbavi, često dočekuje po porudžbini.

Ovoga puta, domaća životinja je u pitanju. Jagnje na ražnju, pod terasom kafane koja gleda pravo na drum i autobusko stajalište. Putnici namernici tako po pravilu, kao i ovoga puta, izlaskom iz autobusa, zakorače u neodoljive mirise. Nemogavši da odole većina se slije u Mehanu.

Neželeći ikoga da odbije, Bajovac se dosetio pretopa, umakanja vrelog hleba u još vreliju mocu.

Iskusni kafanoljupci znaju da je ovaj delikates često slađi od pečenja, jer ume da „nosi“ piće. O tome, možda neki drugi put.

Naviknuti na strane recepture ishrane preko medija Gružani se drže tradicije. To ih je održalo vekovima od žute proje do slanine. Dobar kafedžija je tu samo da podrži.

Saša Savović