Deset planinara iz Srbije i Republike Srpske, pod zastavom SU Feniks iz Gornjeg Milanovca, popelo se na Tubkal, najviši vrh Severne Afrike, visok 4.167 metara.

U nedelju 3. maja, deset planinara iz Srbije i Republike Srpske popelo se na Tubkal (4.167 mnv), najviši vrh Severne Afrike. Ekspediciju je organizovalo Sportsko udruženje Feniks, a među učesnicima su, pored Milanovčana, bili i planinari iz Beograda, Niša, Kragujevca i Sarajeva.

Ovo putovanje nije predstavljalo samo planinarski izazov, već i susret sa potpuno drugačijom kulturom, pejzažima i načinom života. Svoje utiske sa ekspedicije kroz Maroko i Atlas planine preneo je Kosta Marinković, predsednik SU Feniks.

Marakeš – prvi susret sa Marokom

Po sletanju u Marakeš, „Crveni grad“ Maroka, članovi ekspedicije doživeli su pravi kulturološki šok šetajući kroz pregršt boja u medini grada.

Prodavnica za prodavnicom u uskim ulicama i sokacima, sa prodavcima koji dozivaju prolaznike i nude proizvode na nekoliko jezika, ostavili su snažan utisak na planinare iz Srbije.

Kožne torbe, jakne i kaiševi, porcelanske posude, ukrasne lampe, nakit i tradicionalne tunike ispunjavali su tesne prolaze, dok je vazduh bio prepun mirisa tamjana i različitih začina.

Ipak, nije bilo mnogo vremena za zadržavanje, jer je već narednog dana sledio uspon zbog kog su i došli u Maroko. Ekspedicija se već istog popodneva uputila ka Atlas planinama.

Put ka Atlasu

Planinari su prenoćili u selu Imlil, gde ih je sa prvim jutarnjim satima probudio mujezinov poziv na molitvu sa obližnjeg minareta.

Uspon na Tubkal traje dva dana. Prvog dana planinari izlaze od Imlila, na oko 1.750 metara nadmorske visine, do planinarskog doma na 3.150 metara, dok se drugog dana, još pre svitanja, kreće ka vrhu.

Prvi deo uspona protekao je u pravom uživanju.

Prašnjava staza vijugala je dolinom reke kroz gotovo pustinjske pejzaže, potpuno drugačije od zelenih planina i šuma na koje su planinari iz regiona navikli. Tokom čitavog dana bili su okruženi crvenim stenama, dok je vegetacija bila svedena na retko pustinjsko rastinje i kleku.

Ispred njih uzdizali su se stenoviti vrhovi Atlasa, još prekriveni snegom.

„U ovo doba godine sneg je uglavnom već otopljen, ali ovo je bila zima kakva se dugo ne pamti. Samo dve nedelje pre našeg dolaska na vrhu je bilo minus 23 stepena“, navodi Marinković.

Posebno osveženje tokom uspona predstavljale su male kolibe raspoređene duž staze, u kojima su planinari mogli da kupe hladnu vodu, hranu i sveže ceđenu pomorandžu.

Noć pred završni uspon

Po dolasku u planinarski dom dočekala ih je velika gužva, jer je sezona uspona na Tubkal već bila u punom jeku.

Nakon večere u prepunoj trpezariji, većina planinara pokušala je da odmori nekoliko sati pred završni uspon, koji počinje duboko u noći.

Mnogi ipak nisu uspeli da zaspe — delom zbog uzbuđenja, delom zbog meškoljenja i priprema drugih planinara u višekrevetnim sobama.

Ekspedicija iz Srbije ustala je već u tri sata ujutru kako bi doručkovala i spremila opremu za izlazak na vrh.

Uspon pod čeonim lampama

Zbog snega na stazi planinari su obuli dereze, a uspon su započeli pod svetlošću čeonih lampi.

Duga kolona svetala polako se kretala uz planinu poput zmije kroz mrak Atlas planina.

Kako je uspon odmicao, razlike u fizičkoj spremnosti postajale su sve vidljivije. Kolona se postepeno razdvajala na manje grupe — oni spremniji napredovali su brže, dok su sporiji zaostajali iza njih.

Prvi jutarnji zraci sunca dočekali su ih neposredno ispod vrha.

Vreme je, kako navode, bilo gotovo idealno — vedro nebo, bez jakog vetra — ali je velika nadmorska visina ipak uzimala danak.

Mnogi su osetili otežano disanje i posledice razređenog vazduha, ali su uprkos tome svi članovi ekspedicije uspešno stigli na vrh Tubkala.

Povratak – druga polovina puta

U planinarenju, kažu iskusni planinari, izlazak na vrh predstavlja samo polovinu puta.

Nakon kratkog zadržavanja na 4.167 metara nadmorske visine usledio je dug i zahtevan silazak — najpre do planinarskog doma, gde su napravili pauzu za ručak, a zatim i povratak sve do Imlila.

Za mnoge učesnike ovo je bio prvi susret sa tolikom nadmorskom visinom i iskustvo koje će dugo pamtiti.

„Mnogi su na ovoj akciji pomerili svoje granice i prvi put se našli na ovoj visini. Svi su se vratili nepovređeni, pa se akcija može smatrati veoma uspešnom“, ističe Marinković.

Sahara kao nagrada za kraj

Nakon velikog fizičkog napora usledio je i zasluženi odmor. Članovi ekspedicije ostali su još nekoliko dana u Maroku, gde su obišli peščane dine Zapadne Sahare, jahali kamile i noćili u beduinskom kampu usred pustinje.

Posle snežnih padina Atlasa i napornog uspona na najviši vrh Severne Afrike, upravo je tišina Sahare ostavila jedan od najsnažnijih utisaka na učesnike ovog putovanja.

„Bilo je ovo jedno nezaboravno putovanje“, zaključuje Marinković.

Autor: Kosta Marinković, predsednik SU Feniks

Foto: Privatna arhiva / SU Feniks