GORNJI MILANOVAC, 21. jul 2026. — Predstavom „Sumnja“ Kulturnog centra Kula, autora Džona Patrika Šenlija, u režiji Slobodana Stankovića, sinoć su u Gornjem Milanovcu otvorene „Takovske cveti“, pozorišni festival na kojem će se za festivalske nagrade nadmetati šest predstava iz Srbije i regiona.

Prvo festivalsko veče donelo je snažnu psihološku dramu o veri, manipulaciji i moći, a zvanični kritički osvrt potpisuje Dragi Ivić, dipl. producent i pozorišni kritičar, koji će tokom festivala pratiti sve predstave i voditi tradicionalni Susret sa učesnicima.

U nastavku prenosimo integralni tekst kritike bez redakcijskih intervencija.

Nesumnjivo pozorište

Sumnja je, po definiciji, stanje nepotpune vere u nekoga ili nešto. Često se naziva i skepsa, ali tada dobija snagu metoda kojim se utvrđuje neko postojanje, ili datost kako to filosofi vole da kažu. Na nju utiču mnoge činjenice, odluke, motivi. Često čini srž interpersonalne komunikacije, a jedan je i od najvažnijih naučnih metoda.

Poznata maksima iz antičkih vremena – ono što uđe u pozorište ući će i u život – ovde je krenula obrnutim putem. Našem duhovnom biću strane su dileme kojima se bavi ovaj tekst, ali nam nije strano da prepoznamo manipulaciju i pakosno demonstriranje moći.

Iz sveta u kome je moguće jednostavno otkupiti svoj greh (postupak imanentno suprotan shvatanju vere) došla nam je drama koja se bavi sudbinom jednog sveta koji bi da bude savršen, ali mu to nekako ne polazi za rukom.

Ideje nije teško predstaviti, ali ih je teško razumeti: dobre namere stalno se izmiču i u senci prikrivenog zla postaju apsurdne. Zlo pobeđuje mnogo češće nego što je to zapisano u knjigama koje treba da nas uvere da živimo u najboljem od svih svetova – ili ćemo savršiti na lomači.

Kuljansko pozorište uspelo je u nameri da iskaže glavne nedoumice, one koje su samo lepo ime za spomenutu sumnju čije je pravo ime – paranoja. Ansambl je u svom osnovnom jezgru dobro raspodeljen i glumci uspevaju u rediteljskoj nameri. Pojavom i shvatanjem dodeljenih likova dokazuju svoju zrelost.

Da tekst nije lako pročitati, pa ni razjasniti sve njegove poruke (spominje se rasa, ali se ne vidi, pa ostaje publici da pristane na izrečeno objašnjenje), uverili smo se kod ukupnog utiska.

U ovom rediteljskom prosedeu publika do kraja ostaje u dilemi da li to prepoznaje citate iz „Leta iznad kukavičjeg gnezda“ ili „Društva mrtvih pesnika“.

Dragica Jotanović strpljivo gradi lik kučke koja sve više podseća na sestru Mildred (fenomenalnu Lujzu Flečer). Izopačena posvećenost svom poslu svakako govori o njenom psihološkom profilu, ali i sredini u kojoj je to dozvoljeno.

Nije čest slučaj da glumac s takvim osećajem gradacije dovede svoj lik do raskrinkavanja i to u onom stepenu kada nikakva kazna više nema svrhu.

Njena sholastička uigranost i suvereno vladanje situacijom jesu školski primer manipulatora i to je glumica maestralno pokazala.

Odlične saradnike imala je u Slobodanu Nogavici i Biljani Mitrić. Slobodanov Otac Flin je pedantno izgrađen lik, samouvereni propovednik koji je previše idealizovao mesto i položaj u kome se nalazi. Nijedno dobro delo neće proći nekažnjeno, tako bar kažu cinici, pa se to dešava i s njim. Naglo slomljen, mogao je da taj trenutak iskoristi da se još više izbori za pravo na dobrotu, grešku i nadu, pošto je iluzije vrlo brzo razvejao.

Biljana kao sestra Džejms nije žurila u tome da što pre pokaže koliko je razočarana u svet u koji je do tog događaja verovala. Paradoksalno je to da joj oči otvara najpakosnije lice na sceni, upravnica koja je svaki ljudski poraz u svojoj okolini smatrala svojim podvigom.

Luka Folk kao Donald Miler ulogu je kreirao u senci ovo troje. Kada bude uspeo da se odrekne deklamatorskog tona taj lik će mnogo više zavisiti od njega nego od rediteljskih naznaka koje su ga često gurale u scenski teško objašnjive situacije.

Minijatura Slobodanke Knežević jeste istinska dragocenost ove predstave i zato je treba izdvojiti. Majčinskim, ali i ženskim instinktom ona je relativno brzo i lako, ali veoma bolno, raskrinkala nadobudnu upravnicu (eh, da je samo nadobudna) i stavila ju je tamo gde joj je mesto, kao što je pokazala gde je mesto svake majke. Tamo gde je priroda odavno pokazala prstom.

Ono što se u predstavi ne može lako braniti (pitanje je šta bi se dobilo izmenama) jesu neki potezi reditelja. Hrabro se pustio niz tu maticu koja je junake drame povukla pod led dogmi i predrasuda. Predstava je vođena pedantno, precizno i na ponekim mestima bez potrebe prenaglašeno. Moglo se tu više scena štrihovati a da se ne izgubi osnovna misao.

Sociološko–religiozni problem kojim se bavi bio bi još izoštreniji i mnogo beskompromisnije demaskiran i bez „basketaša“, gitare, kao i nekih izlazaka i ulazaka koji su više ličili na prelaženje preko scene nego na planiranu mizanscensku radnju.

U te radnje spada i korišćenje prostora van scene. Za njega se reditelji odlučuju tek kada se sva druga sredstva iskoriste, a ovde ih je imao sasvim dovoljno.

Propoved sa galerije, kada se već odlučio za doslovno prikazivanje položaja sveštenika u katoličkoj crkvi, trebalo je da bude sa strane. Ni silasci sa scene u prostor gledališta nisu imali neko posebno opravdanje. Kad takvog opravdanja nije bilo (ili nije bilo vidljivo), nije ga trebalo ni koristiti.

Da je sve ovo što smo videli odigrano na sceni, dobili bismo sasvim sigurno jednog amerikanizovanog Čehova, sa svom onom konačnošću i gustinom pozorišne misli koju nam on nudi. Ono što jeste sigurno to je da je kuljansko pozorište pokazalo značajnu zrelost u shvatanju problema koji mogu biti univerzalni, a publika je to nepogrešivo osetila. Od dobrog pozorišta ne treba ni tražiti mnogo više.

Dragi Ivić, dipl. producent Pozorišni kritičar

Večeras predstava iz Inđije

Festival se nastavlja večeras, 21. jula, predstavom „Skoro patetična drama o mami koja ljubi Ričarda III“ u izvođenju Kreativnog centra Artelje iz Inđije. Predstava počinje u 20 časova.

gminfo.rs