„Priča o ljubavi nikad ne ugnjavi“: Kritika predstave „Skoro patetična drama o mami koja ljubi Ričarda III“

GORNJI MILANOVAC, 22. jul 2026. — Na festivalu „Takovske cveti“ sinoć je izvedena predstava „Skoro patetična drama o mami koja ljubi Ričarda III“ Kreativnog centra Artelje iz Inđije, koja je, prema reakcijama publike, bila jedna od zapaženijih festivalskih večeri.

Pozorišni kritičar Dragi Ivić, dipl. producent, u autorskom osvrtu posebno je izdvojio tekst mladog dramatičara Mateje Kardelisa, kao i glumačka ostvarenja Teodore Marčete, Kristijana Markovića i Anje Radosavljević.

U nastavku prenosimo integralni tekst kritike bez redakcijskih intervencija.

„Priča o ljubavi nikad ne ugnjavi“ – kritika predstave koja je osvojila publiku na „Takovskim cvetima“

U nizu remek-dela velikana dramske književnosti, čije je stvaralaštvo milanovačka publika do sada imala priliku da vidi, našao se i tekst pisca koji obećava – Mateje Kardelisa.

Kritičarima tekst ponekad može biti povod da započnu priču o tome šta je sve moglo biti bolje u nekoj predstavi. No, ovde razmišljanja o tekstu nisu samo alibi da se napravi utešan uvod ili skrene pažnja publici na to šta je sve pisac video, zabeležio, a glumci i kreativna ekipa pozorišta na svoj način doneli. Reč je o novom imenu i novom tekstu na bogatom sazvežđu dramskih stvaralaca našeg govornog područja, ali i duhovnog bića.

Stoga treba posvetiti nekoliko reči ovom trenutku, ne samo zato što je to pozorišni red, već zato što zaista imamo pred sobom nešto novo što još nije prošlo kroz trnoviti špalir kritičara.

Možemo slobodno da ustvrdimo – kada smo već pomenuli to naše sazvežđe – zvezda je zaista rođena, a koliko će trajati i kojoj će se galaksiji prikloniti, svakako ćemo biti u prilici da se uverimo. Jedno je sigurno – to neće biti zvezda padalica.

Mateja Kardelis odlično poznaje pozorišni milje, unutrašnju strukturu predstave koja nije samo pitanje dramaturgije i ume da opipa i prostudira štof od kog su glumci napravljeni. O dometu njegovog dela ne odlučuje samo talenat već i praktična znanja koja će svaki pozorišni zaljubljenik lako prepoznati. Posle toga je lako reći: „Da, to je naš čovek. Ovaj zna o čemu piše…“

Nije to jedino prijatno iznenađenje koje nam je Kreativni centar Artelje spremno prezentovao. Na simultanoj, pomalo iznuđenoj, a svakako skromnoj sceni, svojim glumačkim znanjem spokojno i sigurni u sebe vladali su Teodora Marčeta, Kristijan Marković i Anja Radosavljević.

Mogli su oni to da urade i bez podrške publike sa bine; to se videlo gotovo smesta, a njihov način dopadanja publici bio je pravi pozorišni: bez patetike, šmire i preglumljavanja oni su predstavu iskoristili da proputuju ne tako lakim, neizvesnim putem ljubavi, na kome su mnogi zalutali, a mnogi se i sapleli.

Čak i na mestima gde je pisac (samodopadljivo) demonstrirao poznavanje mikroglume, tamo gde je mogao da iskoristi gumicu ili makaze i poseče ponešto, oni su prihvatili izazov i pokazali da im ništa nije teško.

U izuzetne momente predstave svakako treba ubrojati nekoliko scena koje su kao pisane za glumce, odnosno njihove bravure. Pred nama bi bljesnule tuge i nesnalažljivost mogućih gubitnika ili majstorska minijatura glumice koja s mukom održava ravnotežu na plastu sena, držeći se za mikrofon.

Oni izvanredno poznaju moć pauze i tišine i to su pokazali kao retko ko do sada. Pasaži sa offovima, razgovorima preko mobilnog telefona, tehnički su mogli biti bolji (priznajemo da to nije uvek lako), ali je i tada radnja dobijala svoje opravdanje, ali i ubrzanje.

Nadamo se da će mlada Anja Radosavljević, koja je očaravajuće tumačila Lanu, nastaviti da osvaja svet glume spokojnim koracima, kad već ima uz koga.

Ljudi, kao što smo videli, umeju sebi da zakomplikuju život, ali i da ga učine, bar na nekoliko trenutaka, zanosnim, uzbudljivim i lepim.

Ono o čemu može da se raspravlja jeste kraj, i to zato što ga je moguće, u ovakvoj konfiguraciji, unaprediti. Ponekad se podrazumeva da svi u pozorištu znaju aksiomu da predstava može imati mnogo početaka, ali samo jedan kraj; ovde je to reditelju promaklo.

Kraj ume da se prišunja i kucne po ramenu publiku i glumce, da im kaže: „Eto mene“. Ume i da se stropošta na scenu, pa gledalac ne zna da li je to zaista kraj.

Šta se događalo pred nama? Kao da pisac i reditelj nisu želeli da se rastanu od predstave! Za pisca i razumemo, ali reditelj je morao da kraju pristupi mnogo odlučnije, pa i surovije, pri čemu ne bi ništa izgubio.

Reakcija publike ga je, pretpostavljamo, do sada uverila da su glumci davno pre završetka predstave osvojili gledalište, pa nije bilo potrebno da prolaze kroz još dve-tri poštapalice.

Pored ansambla koji je postojano, uzlaznom linijom, veoma principijelno i neusiljeno podizao predstavu iz scene u scenu, moglo se štošta i štrihovati.

S tim u vezi treba reći da se publika, kao retko kada, bez ikakve rezerve poistovetila sa svojim junacima i bila onaj fini saradnik koji zna kada treba da ćuti sa ansamblom, a kada da iskaže svoje zadovoljstvo.

Takvih trenutaka je sinoć, na radost pozorišne umetnosti, bilo zaista pregršt.

Dragi Ivić, dipl. producent Pozorišni kritičar

Trećeg dana festivala „Takovske cveti“, u sredu 22. jula od 20 časova, publika će imati priliku da pogleda komediju „Ko je ovde lud?“ u izvođenju Gradskog pozorišta Jagodina.

Predstava je rađena po motivima filma „Tok Tok“, a režiju i adaptaciju potpisuje Branislav Nedić.

gminfo.rs