GORNJI MILANOVAC, 27. jul 2026. — Posle sedam festivalskih dana i spuštanja zavese na Osme međunarodne pozorišne susrete „Takovske cveti“, pozorišni kritičar i dipl. producent Dragi Ivić sumirao je utiske o ovogodišnjem festivalu.

U autorskom osvrtu analizira selekciju predstava, kvalitet festivalskog programa, odnos publike prema pozorištu i značaj manifestacije za kulturni život Gornjeg Milanovca.

U nastavku prenosimo njegov tekst u celosti.

Korak od osam milja

Pripreme za festival traju nedeljama, pa i mesecima. A onda, kada započne, on proleti pa pošto se odigra i poslednja predstva ostane utisak da je sve to bilo lako i tečno. Kada se koncept pravilno postavi, isplanira i organizuje kako treba, onda to posmatraču sa strane izgleda upravo tako. A tako i treba da bude.

Publici bi svakako bilo interesantnije kada bi znala koliko se zanimljivih i nepredviđenih epizoda dogodi iza kulisa ili na marginama festivala; šta se sve mora sklopiti i poklopiti da predstava za publiku bude istinsko zadovoljenje njene kulturne potrebe, vrhovnog zahteva koji se nameće svakom kulturologu i organizatoru. Ono što se vidi jeste neznatni deo ukupnih napora.

Selekcija koja je obeležila festival

Pokretači su i ove godine dokazali da su prvi koraci, prvi snovi o festivalu bili realni. U početne korake svakako spada selekcija. Nju je obavio diplomirani, školovani glumac Ivan Pantović, dete ovog pozorišta i ove sredine, pa je sigurno znao šta milanovačka publika želi i šta može da prihvati.

Pri tom se podrazumeva da je milanovački festival sam za sebe programski i organizacioni poduhvat vredan divljenja.

Podsetimo – održava se za vreme pozorišnog letnjeg sna, kada se i amateri i profesionalci odmaraju od scene. To za ovdašnje entuzijaste više nije problem jer srpska pozorišta, ali i ona u okruženju, stalni saradnici i prijatelji, već planiraju repertoar i svoje obaveze nadajući se pozivu.

Tematska nit koja je povezala predstave

Ono što je iz drugog plana obeležilo ovogodišnju selekciju jeste tematski fenomen! Sve predstave bave se ponorima ljudske duše, strahovima, nadama, težnjama. Neke se odigravaju u skučenim i deprimirajućim uslovima zatvorenih ustanova (katolički internat, duševna bolnica, psihijatrijska ordinacija).

Pred nama se otkrivaju sudbine ljudi koji su najmanje želeli da ih snađu baš ovakve vrste iskušenja, pa u publici imaju pažljivog posmatrača koji ih dobro razume.

Dok se filmovi bez srećnog kraja mogu nabrojati (i to s naporom) na prstima jedne ruke, ovde se većina (četiri od šest) predstava završava tragično ili, u najboljem slučaju, najavom da iz neke nesreće može i nešto povoljno, utešno, da se izrodi.

Selektovati tematski festival je i na profesionalnim scenama veliki estetsko-programski izazov, a ovde, na amaterskim to je i podvig. Slučajno ili namerno, tako se dogodilo.

Predstave kao prostor preispitivanja

Kvalitet predstava bio je na visokom proseku. Svaka od njih morala je da savlada mnoštvo problema kako bi se izborila sa izabranim tekstom. Sigurno je da mnogo toga može i treba da se ispravi jer se tek u suočavanju s drugim ansamblima može videti moć i kvalitet kreativnih rešenja. Za to festival i služi pa se iskreno nadamo da će i ovaj biti u tom smislu sugestija u kom pravcu se sve može kretati.

Kod festivalskih predstava nikada ne polazimo od toga šta nije bilo dobro, već šta bi i kako moglo biti bolje. To je pristup koji obostrano koristi – i učesnicima i festivalu.

Publika kao najveći dobitak

Ono što smo odavno konstatovali ove godine je buknulo, ili bolje reći procvetalo na „Takovskim cvetima“. Dokazano je da samo grad koji ima dobro pozorište može imati i dobru publiku, pa i dobar festival. Sale su bile popunjene, ali ni to nije najveći kvalitet.

Posećenost može biti i rezultat dobrog marketinga i napora organizatora. Ovde je glavni dobitak bila atmosfera, ona prava, pozorišna.

Publika je disala sa ansamblima, prihvatala njihovo viđenje pozorišta, pristajala na povremene uslovnosti predstava i bez zadrške se identifikovala sa junacima na sceni.

Aplauzi koji su potom sledili bili su iskreni, frenetični, lišeni kurtoazije i puke pristojnosti. Ovakav doživljaj publike je veliki kapital i obaveza za selekciju i organizaciju sledećih festivala.

Pogled ka jubilarnom festivalu

U te, sledeće, spada i onaj koji će brzo doći – deseti, jubilarni. Već od sutra, preksutra, treba se spremati za njega. Kako? To vodeći ljudi Milanovačkog pozorišta odlično znaju.

Sigurni smo da će pozorišta koja pretenduju da se pojave u ovom lepom šumadijskom gradu na vreme spremati predstave baš za festival. Pri tom treba podsećati sve dok se to ne ispravi i postavi na svoje mesto: ni ove godine lokalna uprava nije pokazala vidljivo interesovanje za ovaj samonikli festival.

Širom zemlje, ali i van nje, ne govori se više samo o privrednim gigantima Gornjeg Milanovca, već i o gradu kao nezaobilaznom mestu na pozorišnoj mapi. Treba to uvažiti jer mnogo je lakše stići do vrha udružen.

Dragi Ivić, dipl. producent
Pozorišni kritičar

gminfo.rs