Za Bobana Kalu Karavezića iz Takova, voda je godinama bila mnogo više od običnog dela svakodnevice. Zbog čestih problema sa vodosnabdevanjem, posebno mu je teško padalo kada bi se umoran vratio sa posla, a u kući nije bilo vode. Kada je napravio novu kuću u zaseoku Selište, odlučio je da pokuša da pronađe sopstveni izvor i više ne zavisi od restrikcija i kvarova.

Pre godinu ili dve kupio je parcelu na brdu u Selištu. Na njoj je izgradio kuću u kojoj, kako kaže, želi da provede ostatak života. Želeo je da se skloni od glavnog takovskog puta i pronađe mir i tišinu koje mu je pružao novi plac.

Ali uz mirniji život imao je još jednu veliku želju – da više nikada ne brine o tome da li će u kući biti vode.

„Najgore mi je padalo kada zbog čestih kvarova i restrikcija poslednjih godina dođem umoran sa posla, a u kući nema vode i ne mogu da se istuširam“, priča Boban.

Zato je, čim je kuća završena, odlučio da potraži podzemnu vodu.

Rašlje, kočić i procena gde bi mogla biti voda

U potragu za vodom uključio je rašljara iz Aranđelovca. Čovek je na plac došao sa drvenim rašljama i počeo da obilazi teren.

Boban i danas vrlo detaljno pamti taj prizor.

„Imao je drvene rašlje, mislim da su od vrbinog drveta. Držao ih je u rukama i šetao po placu. Kada je naišao na podvodnu žilu, čovek je drhtao koliko je pritiskao rašlje. Čak su mu prsti pobeleli, a kad je pustio, dlanovi su mu izgledali kao da su se zapalili od trenja. Tačno onde gde je spustio petu, ja sam pobio kočić“, priča Boban.

Rašljar mu je, prema njegovim rečima, dao i procenu dubine na kojoj se nalazi voda, sloja zemlje i kamena, kao i količine vode i mogućeg protoka.

Posebno mu je ostao u sećanju trenutak kada je rašljar počeo da posmatra teren oko placa. Pokazao je, kako Boban prepričava, na jedno brdo preko puta i rekao da tamo ima mnogo vode. Zatim je pokazao i delove terena za koje je procenio da su potpuno suvi.

Na kraju je pokazao u pravcu severoistoka.

„Rekao je da tamo, na par stotina metara, sigurno ima velika količina vode. Nije znao da se baš tu nalazi stari, zapušteni seoski izvor“, prepričava Boban.

Rašljarenje, odnosno radiestezija, jeste praksa u kojoj se pomoću rašlji ili viska pokušava pronaći podzemna voda. Međutim, ovakva metoda nije naučno potvrđena kao pouzdan način lociranja podzemnih voda, pa se navodi o preciznosti rašljara u ovoj priči odnose na iskustvo i svedočenje učesnika.

„Voda je krenula“

Kada je mesto određeno, usledilo je ono mnogo konkretnije – bušenje. Kompresorska bušilica, zajedno sa kamionom koji je vuče, postavljena je tačno iznad mesta koje je Boban prethodno označio kočićem.

Rašljar je, prema Bobanovim rečima, rekao da će prvih petnaestak metara biti zemlja, a zatim da bi trebalo da naiđu na kamen. I tu se njegova procena, kako kaže Boban, pokazala prilično preciznom.

„Na četrnaestom metru naišli smo na kamenu ploču“, priča.

Prema njegovim rečima, rašljar je vodu očekivao na oko 60 metara dubine i najavio da bi mogla da bude u ozbiljnoj količini.

Ali bušenje nije moralo da ide toliko duboko.

„Mi smo kopali do četrdesetog metra kada je voda krenula. Nastavili smo dalje, a voda je sve više pojačavala. Stali smo na pedesetom metru jer je mlaz bio toliko jak da nije više bilo potrebe kopati“, kaže Boban.

A onda se dogodilo ono zbog čega je sve prethodno i počelo. Voda je potekla iz creva.

Boban nije pokušao da sakrije koliko mu je taj trenutak značio.

„Nisam verovao da ću se vodi ovoliko obradovati. Kada je poteklo iz creva, bacio sam se na zemlju i zaplivao prsno po blatu.“

U trenutku kada je ugledao vodu, kako kaže, novac više nije bio važan. Majstoru Zoranu, koji je radio na bušotini, izvadio je novčanicu od 100 evra da ga časti. Toliko je, kaže, poslao i rašljaru iz Aranđelovca.

„I ne žalim, jer ovo što smo napravili nema cenu.“

U čitavom poslu pomagao mu je i sin Uroš, kojeg Boban opisuje kao svog najboljeg pomoćnika.

Za porodicu iz Takova, bušotina duboka 50 metara tako je postala mnogo više od rupe u zemlji kroz koju je potekla voda. Ona je za Bobana ostvarenje želje da u svojoj novoj kući ima ono što mu je prethodnih godina najviše nedostajalo – sigurnost da će, kada se vrati kući, moći da otvori slavinu.

A priča o bunaru počela je, zapravo, mnogo ranije – jednim kočićem zabijenim u zemlju, tamo gde je rašljar spustio petu.

Napomena redakcije: Tekst je nastao na osnovu autorskog zapisa Srećka Lisice, prvobitno objavljenog na blogu takovo.net. GMINFO je tekst urednički preuredio i prilagodio reportažnoj formi, uz zadržavanje autentičnih izjava, detalja i osnovnog sadržaja izvornog teksta.

Originalnu verziju teksta, čiji je autor Srećko Lisica, možete pročitati na blogu takovo.net.