U Gornjim Banjanima sada gotovo da nema domaćinstva bez dece mahom predškolskog uzrasta, nedavnih prinova, ali i beba koje će tek ugledati svetlost dana. Od dvoje, pa do čak petoro mališana, odrasta u skoro svakom od oko 70 aktivnih domaćinstava u ovom milanovačakom selu ispod Rajca.

U većini žive zajedno i do četiri generacije, u jednom domaćinstvu ima čak petnaestoro članova porodice. Sva su aktivna poljoprivredna gazdinstva orjentisana na ratarstvo, stočarstvo i proizvodnju mleka. Najveće bogatstvo su im, kako kažu, upravo deca. Mladići, od kojih skoro da nema starijih od ’85-95. godišta, nisu želeli da napuste selo. Oženili su se devojkama is ovog kraja i danas vredno rade, obnavljaju i grade kuće, pomoćne objekte, šire porodicu. Samo u jednoj godini, 2016, sklopljeno je osam brakova, skoro u isto vreme, što je rekord za sada.

Banjani, pored Pranjana, spadaju u sela sa najvećim demografskim priraštajem u gornjomilanovačkoj opštini. Ovaj svojevrsni bejbi bum u poslednjoj deceniji u potpunom je kontrastu sa trendom odumiranja sela, koji preovladava u Srbiji. Međutim, taj ohrabrujući fenomen ima i svoje naličje. Da bi tako bilo ubuduće, kako sve ne bi ostalo samo na srećnom izboru i odlukama jedne generacije, a današanja deca sutra nastavila posao očeva i dedova na ekonomskom uzdizanju tako bogatog resursa kao što je srpsko selo, trebalo bi im strateški i sistemski izaću u susret. Toga u praksi, međutim, nema.

GMInfo je posetio nekoliko porodica u Gornjim Banjanima i posvedočio o toj drugoj strani novčića. U selu nema rudimentarnih infrastrukturnih i institucionalnih celina; varošica, koja je nekada vrvela od aktivnosti, susreta, trgovine i večernjih zabava, odavno je pusta i nefunkcionalna. Osim škole, dve kafane i „Proleterove“ prodavnice, ništa od vitalnog značaja ne radi, a najveći put, koji povezuje imanja i vodi na Rajac, u katastrofalnom je stanju. Mi smo, kako su nam rekli, uradili što je do nas, unapređujemo svoja domaćinstva, proizvodimo, plaćamo poreze, stvaramo potomstvo, a ono što je do države i opštine – fali, mi bez njih ne možemo to da napravimo i vratimo.

Na ovu posetu podstakao nas je jedan post na Fejsbuku, koji je za kratko vreme imao značajan broj pregleda, šerova, komentara i rekacija u Milanovcu. Postavila ga je Marijana Alempijević, mlada majka, koja je u neku ruku sa ogorčenjam upravo time ukazala o (ne)brizi nadležnih za selo, iako je, kako ističu Banjanci, svuda u medijima prisutna priča da je selo glavni adut Srbije u koji se mnogo ulaže.

Banjanci s kojima smo pričali zdušno su stali iza njene konstatacije na društvenoj mreži i napominju da njih političke stranke ne zanimaju; ko god da je na vlasti, kako obrazlažu, njima je svejedno, ali samo hoće da se uradi ono što im se obeća kada političarima trebaju izborni glasovi.

– Ovde kod nas trenutno ima dvadeset petoro dece samo između jedne i sedam godina. Oni u banjanskoj varošici nemaju skoro ništa, mimo škole. Na takav FB post podstakla me slika ovde iz dvorišta kada su se deca okupila na jednom rođendanu, – kaže Marijana za GMInfo i dodaje:

– Obećavali su nadležni vrtić pre jedno četiri godine, da će nam napraviti, nema ništa od vrtića. Od ambulante takođe. Omladina i stariji moraju da idu do Beršića ili Takova da im prepišu lekove, pa onda za Milanovac da to nabave. Sad pred ove zadnje izbore, kad su dolazili, tražili smo da nam srede stari ili naprave nov Dom kulture. Rekli su, ako dobiju izbore, to će se rešiti. Stari Dom i dalje se urušava dole, novog nema. Pisali smo peticiju za ambulantu, ali i za poštu, koja je nekad postojala, da nam se vrati. Sad smo slali još jednom. Oni su (republički resroni nivo. prim. aut.) vratili taj dopis našem predsedniku opštine i rekli, ako to opština ne pokrene, onda će oni odozgo pokrenuti, – navela je, osim ostalog, Marijana.

Za potrebe vrtića, u Gornjim Banjanima, koristi se samo prostorija kancelarijskog tipa sa TA peći za grejanje, pri školi. U selo dolazi jedna vaspitačica, i sa decom je od 8 do 11 prepodne, ali broj mališana premašuje uveliko te kapacitete, kažu u selu. Od ovog septembra tamo ih je desetoro. Zato je neophodno, apeluju, obezbediti dodatni prostor i produžiti vreme rada, jer bi decu neko trebalo da čuva i podučava dok su skoro svi iz starijih generacija veći deo dana u polju ili na pijacama, naročito leti. Dobar deo porodica, pak, šalje decu u objekte PU „Sunce“ u Milanovac, gde odlaze i vraćaju se (oko 24 kilometra u jednom pravcu) mahom svakog dana.

Poštu nemaju, kako kažu, već 8 godina, pa moraju da idu u Takovo ili opet u Milanovac. Ambulanta je radila do 2019, gde je dolazio jedan lekar, ali je ta praksa prekinuta, jer krov zgrade prokišnjava. Crkva je otvorena, ali su pre dve godine ostali i bez svog popa, pošto je premešten u drugu opštinu.

U puteve se ozbiljno nije ulagalo, kako ističu, decenijama. Zapažaju sa zamerkom kako se gradi i asfaltira tamo gde ima deset puta manje dece, a Banjane, gde je 99 odsto mladih ostalo na selu, ulaganja uporno zaobilaze. Kažu da nijednoj vlasti, ni komunistima, ni socijalistima, ni demokratama, ni naprednjacima, nisu bili baš po volji, mada ne znaju tačno zašto.

Pamte da je poslednji asfalt urađen još u vreme kada je na takve poslove imao uticaja Mlađan Dinkić, koji je i boravio u ovom selu kod prijatelja. Nasipanje dela seoskih deonica rizlom poslednji put se desilo 2014. ili ’15. godine, kada je, prema njihovom sećanju, Desimir Jovanović Čađo bio u opštini zadužen za putnu infrastrukturu, pa im je poslao mehanizaciju da se to uradi. Kako tvrde, projekat za kompletnu rekonstrukciju puta ka Rajcu odavno postoji i koštao je oko 6-7 hiljada eura, ali sve je i dalje samo na papiru.

Vodu, iako je bazen za akumulaciju i snabdevanje grada u njihovom selu, nisu mogli da dobiju u eventualnoj mreži koja bi se izgradila za potrebe, ne samo Banjana, nego i nekoliko sela koja gravitiraju ovom kraju. Srećom, kako navode, imaju svoje bunare, mada ne svi.

Posebno mučnu metaforu opšteg propadanja i zapuštenosti seoske infrastrukture o kojoj bi trebalo da se kako-tako staraju lokalna samouprava i organi Mesne zajednice, predstavlja zgrada Doma kulture u  gornjobanjanskoj varošici. Kako su nam rekli naši domaćini, njena devastacija i prepuštenost zubu vremena, nije počela juče. Preko 30 godina je ona u očajnom stanju, a sada je primećeno da je i zid zadnje strane sklon padu i opasan po decu, koja često tamo zalaze.

Kažu da su iz opštine, takođe pred neke od prethodnih izbora, dolazili da vide šta uraditi s tom građevinom, pa im je rečeno kako je nepovratno oštećena i da nema opravdanosti da bude rekonstruisana. Meštani su onda predložili da se ona sruši i na tom mestu izgradi nov objekat, manji, sa dvorištem ili igralištem za mobilijar, u koji bi mogle da se smeste i prostorije vrtića ili nedostajući šalter pošte, lekarska, odnosno zubarska ambulanta. I ta inicijativa je ostala bez realizacije.

Jedino što je konkretno i vidljivo urađeno u varošci, kako napominju, bila je zamena prozora na školi, koju je finansirala EU, kao i puštanje struje u već postojeću javnu rasvetu.

Gornji Banjani nisu jedino selo u gornjomilanovačkoj opštini gde osnovna infrastruktura ne postoji, ili propada. Banjanci kažu za GMInfo da shvataju tešku situaciju u koju su ruralna područja zapala još početkom raspada Jugoslavije, pa i ranije, tranziciju, promenu društvene klime, modernizaciju i težnju da se ode u grad; ali ne shvataju zašto sve to mora toliko dugo da traje, i zašto se ulaganja u selo uporno odlažu kada se država dovoljno oporavila i kad je odavno postalo jasno da bez sela neće moći kao takva ni da se razvija, ni da opstane.

V.Popović/M.Mijatović/GMInfo.rs

Pratite nas i na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.