Gotovo da ne postoji u gradu neko ko ne zna za berbernicu „Prvi maj“. To je poslednja berbernica u Gornjem Milanovcu, koja je zatvorena, tačnije privatizovana 2013. godine.

U Karađorđevu ulicu u kojoj se nalazila više od pola veka, preseljena je iz kafane „Rusija” Andrije Prekića. Berbernica „Prvi maj“ bila je opštinska. Imala je uvek od četiri do pet majstora frizera-berbera.

Bila je u nekim momentima samostalna radna organizacija, a u drugim društvena organizacija. „Prvi maj“ je bila prava tradicionalna berbernica i do poslednjeg dana postojanja zadržala je taj tradicionalni izgled i možda zbog toga privlačila sugrađane svih generacija. Mušterije ove berbernice bili su i seljaci koji petkom dolaze u grad, ali i doktori i sudije.

Devedesetih godina berbernica je postala isključivo frizerski salon, jer su berberi u to vreme dobili naredbu da zbog side i drugih zaraznih bolesti ne smeju više da vrše usluge brijanja. Na udaru su se tada našli prvo stomatolozi, pa onda i berberi.

Dosta puta prilikom Berbernica „Prvi maj“ brijanja dešavalo se da se poseče i majstor i mušterija, pa može da dođe do mešanja krvi što može da dovede do širenja zaraze. Rukavice nisu mogli da nose, jer su im tako klizale stvari iz ruku.

Alat berbera- frizera bio je četka, sapun, brijači, makaze, mašinica. Kada se izbrije mušteriji majstor očisti lice alkoholom, pa se nakon toga stavi puder u prahu. Makaze, mašinice, brijači koje su koristili nabavljali su iz Nemačke.

Mašinice za šišanje u početku su bile ručne, a već početkom sedamdesetih uveliko su počele da se koriste električne. Makaze koje su koristili bile su čuvene „Solinger“ .

U radnji su imali i kaiševe uz pomoć kojih su oštrili brijače.

Žarko, Milena, Mićo i Milanka su berberi koji su ceo radni vek proveli u „Prvom maju“ i za koje zna svaki stariji muškarac u gradu. Svako od njih imao je svoju mušteriju i niko nije na druge gledao kao na konkurenciju.

Uvek su imali punu radnju mušterija koji su na stolicama poređanim uza zid celom dužinom radnje strpljivo čekali red kod svog majstora.

Nataša Polomac Petković, Muzej RTK