Pravoslavna crkva i vernici slave Ivanjdan, rođenje svetog Jovana Krstitelja. Uz Hristovo i Bogorodičino, to je jedno od tri sveta rođenja koje praznuje crkva.

Sveti Jovan Krstitelj bio je jedan od proroka jevrejske sekte Nazarećana. Prema hrišćanskoj legendi, on je krstio Isusa Hrista u reci Jordan.

Srbi ga posebno poštuju i kao zaštitnika dve vrlo važne ustanove – kumstva i pobratimstva.

Narodno praznovanje Ivanjdana potiče iz predhrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kada u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve.

Među nizom živopisnih običaja vezanih za taj dan posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od ivanjskog cveća, praćeno pesmom devojaka.

U predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima palile su se po brdima ivanjske vatre (kresovi) oko kojih se igralo i pevalo.

Paljenje ivandanskih vatri bila je praksa loženja kolektivnih, seoskih vatri. Oko njih okupljalo se čitavo selo. Tu se igralo i pevalo. Mladi i deca su preskakali vatre, a stariji su je obilazili. Sve to radili su kako bi se zaštitili od bolesti i zlih sila.

U Šumadiji je bio običaj da devojke stasale za udaju, odu na obližnje brdo gde bi ložile „živu vatru“. Okićene vencima od cveća igrale bi i pevale. Prema povijanju plamena gatale bi kakvo će vreme biti. Ovom ritualu prisustvovali su i ostali predstavnici sela koji su sa strane pratili. Pre nego što krenu, predstavnici svakog domaćinstva uzimali bi po jedan ugalj sa vatre kojim bi kasnije kadili kuću i ostale zgrade u domaćinstvu. Verovali su da će tako zaštititi porodicu i stoku od bolesti.

Pored ivandanske vatre, karakteristično je i branje bilja kome su se pripisivala magijska svojstva. Ponegde su zbog toga ovaj praznik zvali i sv. Jovan Biljober. Žene i devojke bi pre izlaska sunca odlazile van sela da beru magično bilje, koje su čuvale na skrovitom mestu i njime lečile preko godine.

Bilo je rasprostranjeno i pletenje venaca od ivanjskog cveća. Ti venci su se kačili na ulazna vrata, ali i na sve druge zgrade u domaćinstvu. Oni su imala apotropejsko dejstvo i stajali su na tim mestima do sledećeg Ivandana.

Iz običaja kolektivnog branja lekovitog bilja u rudničko-takovskom kraju nastali su i neki vašari. Tako je u Beršićima bio prisutan običaj da se na Ivandan bere trava Žutilova i od toga je nastao vašar Žutilovica. Branje trave je prekinuto pred Prvi svetski rat, ali je vašar nastavio da se održava. Pored vatre i bilja, magijsku moć je imala i voda. Pre izlazka sunaca, često su ljudi odlazili na potoke i reke gde bi obavili ritualno kupanje. Ponegde nije bilo kupanja, već bi u vodu bacali ivanjsko cveće i njome umivali decu.

GMinfo/ Nataša Polomac Petković, etnolog Muzej RTK