Lazar Đurković, tridesetdvogodišnji profesionalni kuvar i Ivan Stojanović, dvadesetdevetogodišnji ekonomista, vratili su se u Gornji Milanovac i započeli izgradnju prvog i jedinog doma za stara lica na teritoriji ove opštine.

Objekat, koji mu je ostao u nasleđe, u samoj varošici, prekoputa čuvene „Mićove kafane“ na starom putu za Semedraž, Brđane i Čačak, dograđuje, adaptira i kroji po svim zakonskim standardima propisanim za takve ustanove, ali želi da korisnicima obezbedi i niz ugođaja više. Ovom prilikom smo razgovarali sa jednim od investitora, Lazarom, pošto se Ivan trenutno nalazi na poslovnom putu u Rusiji.

– Kao kuvar volim da ljudima udovoljim da bi se osećali udobno i prijatno, a ovo jeste neka vrsta ugostiteljstva, ugostićemo korisnike da bi se osećali što lepše i u svojoj starosti, – kaže Lazar za GMInfo, koji ga je juče posetio usred posla sa radnicima na izgradnji.

Smeštajni kapacitet predviđen je za maksimalno 50 korisnika, kojima će na raspolaganju, osim ličnih soba, biti i veliki osvetljeni dnevni boravak, kuhinja, terasa, i ono najvažnije – pogled na savinačka brda, šetnja u prirodi uz šum Dičine, zdrava hrana, crkva posvećena Svetom Savi, kupalište, društvo iz generacije, ali i preko potreban mir.

To, međutim, nije sve. U drugoj i trećoj fazi radova, nakon inicijalnog otvaranja, u Lazarevom i Ivanovom planu je proširenje objekta preko obližnjeg starog bazena. Time će bazen praktično ostati u zatvorenom, sa termalnim temperaturama vode, kao neka vrsta banje. Drugo proširenje spolja obezbediće bungalovima, neposredno iza glavnog objekta.

– Sama zgrada ima oko 1000 kvadrata. Raspolagaćemo sobama od jednokrevetnih do četvorokrevetnih, od kojih je više od polovine sa sopstvenim kupatilom, što je u ovakvim objektima u Srbiji retkost. Naravno, neka su prilagođena osobama sa invaliditetima ili poteškoćama u kretanju, što će u neku ruku biti specijalizovanost ove ustanove. Nećemo imati problema sa snabdevanjem vodom, jer je na sreću nedavno dovde stigao krak sistema „Rzav“. – objašnjava Lazar, – Na terasama, koje su ostale usečene u padinu iza objekta, pošto su tu bili locirani montažni smeštaji za radnike u vreme pravljenja autoputa, podići ćemo 8 bungalova, svaki sa svojom bašticom ili staklenikom; hoćemo da ljudi, barem oni vitalniji, mogu tu da gaje hranu i da sve ovo praktično osećaju kao nešto svoje, – dodaje Đurković.

Lazar i Ivan su rešili da kapital stečen u inostranstvu donesu u Srbiju kako bi finansirali dom za stare na svojoj očevini. Naravno, ne bez uobičajenih poteškoća, jer ni taj novac nije jednostavno uložiti odjednom. Zato su tražili subvencije, odobrenje stat-ap kredita i slično, ali za planiranu vrstu socijalne delatnosti, pojašnjava Lazar, niko to nije hteo da im odobri.

– Da biste ovako nešto otvorili za rad, potrebna je licenca državnog resornog organa. Dakle, tek po kompletno završenom objektu, sa svim specifičnostima i urađenim sitnicama i sa tom licencom, ako je dobijemo, može da se posluje. – razjašnjava Lazar. – Niko neće da vam da kredit pre, jer naprosto nije siguran da li ćete uopšte ispuniti uslove za licencu i kasnije od tog posla vraćati kredit. Prosto, sve ćemo plaćati sami novcem koji smo doneli u Milanovac, ali je moralo da bude i nekih pozajmica, ulaganje je veliko.

Ipak, kako ističe, ovo je njihov životni projekat, za koji se moralo doći do sredstava, jer je u pitanju nešto više od dobrog poslovnog poteza.

– Rešili smo da se time bavimo do kraja i ostanemo ovde. Nije bilo lako doneti takvu odluku. I Ivan i ja smo navikli na brži tempo, stalna putovanja, selidbe između različitih gradova i država. Ali videli smo da nam u toj trci život nekako izmiče, da nedostaje ono glavno, čemu bismo se posvetili, – ilustruje Lazar njihove motive, i u svoje ime dodaje:

– Tako je prevagnula želja da osnujem porodicu, da spustim malo loptu baš ovde, jer rođeni brat i sestra su se već odlučili na karijere u Beogradu. Ja sam shvatio da zapravo meni pripada uloga nekoga ko će sve ovo da dovede do upotrebe i ostane u svom kraju i uz roditelje. Nema dileme, ja volim Milanovac i mislim da naša sredina generalno ima mnogo više dobrih strana nego loših.

I svo osoblje biće licencirano za određene delatnosti. Pitali smo ga ima li poteškoća u nalaženju kadrova, kakav će biti sastav personala, s obzirom na kapacitet, i koji su zapravo potencijali za novo zapošljavanje?

– Već smo našli osnovi tim ljudi. Imamo upravnika, licenciranog socijalnog radnika sa iskustvom, doktora specijalistu, imamo glavnu medicinsku sestru za sada, a očekujemo da će ona dovesti još neke kolege koje budu zainteresovane, – kaže Lazar. – Uglavnom, sa 50 korisnika naših usluga ovde, propisano je zakonom da mora raditi minimum 15 zaposlenih na različitom pozicijama. U taj broj ulazi i osoblje u kuhinji, servirke, radnik u vešernici, higijeničar, negovateljice, portiri. Ono što nam najviše nedostaje sada su medicinske sestre i negovateljice. A koliko tačno njih fali, zavisi i od toga da li ćemo ceo kapacitet napuniti baš odmah. Svakako ćemo zapošljavati ljude postepeno, kako se broj rezidenata bude povećavao.

Proširenje i adaptacija starog objekta počeli su krajem prethodne godine i već se odmaklo do grubih unitrašnjih radova. Pošto je u pitanju prepravljanje zgrade, koja nije bila predviđena za ovu namenu, građene veoma robusno i solidno, korekcija debelih zidova, pregrađivanja i uvođenje adekvatnih instalacija, još ne dozvoljavaju da se iznutra stekne pravi utisak o onome što su Lazar i Ivan zamislili, ali uprkos tome, posao se odvija i brže nego što su zacrtali.

– Građevinski radovi trebalo bi da budu gotovi krajem marta. U aprilu će biti formirana početna ekipa zaposlenih i podnosimo zahtev za licencu. Nadamo se da ćemo je dobiti. Koliko sam se raspitao, čekanje licence traje oko mesec dana u proseku, tako da prva useljenja korisnika mogu krenuti u junu ove godine. – ocenjuje Lazar.

A kada koristik pristigne, pitali smo ga, procedura je kakva?

– Vi dolazite recimo sa svojim roditeljima, ili jednim, oni pričaju sa doktorom i socijalnim radnikom, koji procenjuju njihovo zdravstveno stanje i u odnosu na to određuju koju vrstu sobe ćemo im dodeliti, način ili stepen negovanja koji im je potreban, gde postoje četiri kategorije, i određuje se cena smeštaja u odnosu na veću ili manju potrebu za negom. Već imamo zainteresovanih, pozivi su sve češći. Dom će se najverovatnije i zvati po mestu gde se nalazi, „Savinac“. – otkriva Đurković.

Imajući u vidu da je smeštanje starih lica jedna od usluga iz oblasti socijalne zaštite, koja je predviđena skupštinskom Odlukom za sufinansiranje iz opštinskog budžeta, pitali smo Lazara planira li da konkuriše za dobijanje posla od lokalne samouprave i očekuje li neki drugi vid podrške ili pomoći s te strane?

– Smatram da ovo jeste strateški važan objekat za celu opštinu. Za sada ništa ne očekujem s te strane, ali smatram da bi bilo dobro napraviti neku saradnju. Ne želim nikog za to da forsiram i vučem za rukav, ali bilo bi nam od koristi svakako da se neka komunikacija sa opštinskom samoupravom uspostavi u nekom doglednom periodu, – kaže Đurković, posebno jer pojedine aktivnosti svakako moraju obavljati uvezani sa insitucijama u gradu.

– Medicinska pomoć, koja podrazumeva recimo rendgen ili fizioterapiju, moraće biti pružena u saradnji sa privatnim ili državnim zdravstvenim ustanovama, jer mi te aparate nećemo imati u početku. To smo već predvideli sa nekim ordinacijama. Prevoz, neke posebne usluge, aktivnosti u Milanovcu, sve to radićemo u saradnji sa pojedinim javnim ili privatnim subjektima iz grada, – dodaje Lazar.

Prema njegovom mišljenju, smeštanje članova porodice u dom za stare i dalje je tabu u našoj sredini.

– Kako se to ovde shvata? Pa, tako što ljudi ne odlaze u starački dom, njih teraju u starački dom. Ali to je počelo vidljivo da se menja i svest o tome prestaje kod ljudi da bude konzervativna, – zaključio je Đurković za GMInfo.

Objekat, koji će postati Dom za stara lica „Savinac“, poznat je Milanovčanima kao savinački dom Mesne zajednice. Gradnja je započela 1951. godine, da bi prešao u vlasništvo opštine. Devedesete godine prodata je Đurkovićevom ocu, koji je tu vodio privatnu proizvodnju plastičnog pribora, a po gašenju tog posla, dugo je stajala neupotrebljena.

Od 2012. počinje da je koristi „Enegroprojekt“ za potrebe radnog prostora tokom pravljenja autoputa „Miloš Veliki“ na koridoru 11. Po završetku izgradnje ove deonice i odlasku „Energoprojekta“ sa Savinca, objekat nije bio u upotrebi četiri godine, sve do nastanka ideje gradnje doma za stara lica.

Dom se nalazi na idealnom mestu za brz i lak pristup iz Čačka i Milanovca, ali i  Beograda novim autoputem, zbog čega će deci iz ovih gradova biti vrlo jednostavno da posete roditelje ili starije rođake kako bi dan proveli sa njima kad god to požele.

V.Popović/M.Mijatović/gminfo.rs