Predstava „Let iznad kukavičjeg gnezda“, u izvođenju studija glume Teatar 011 iz Beograda i režiji Nataše Radonjić, izvedena je u petak uveče pred punom salom Kulturnog centra „Mija Aleksić“, u okviru osmog međunarodnog pozorišnog susreta „Takovske cveti“ u Gornjem Milanovcu.

Pozorišni kritičar Dragi Ivić ocenjuje da predstava kroz temu slobode i ljudskog dostojanstva zadržava svu aktuelnost kultnog romana Kena Kizija i istoimenog filma Miloša Formana, uz uspešnu scensku adaptaciju i zapažene glumačke kreacije.

U nastavku prenosimo kritiku Dragog Ivića u celosti.

Sloboda kao spoznata nužnost

Gotovo neosetno našle su se na festivalu predstave koje se svojim porukama manje ili više eksplicitno bave slobodom i ljudskom neponovljivošću. Jedna od najvažnijih tekovina civilizacije, osvajana kroz hiljade ratova i sukoba, brzo je našla svoje mesto i na sceni. Od Ikara i Sokratove čaše otrova do danas ona nije izgubila na značaju; naprotiv, sloboda određuje smisao ljudskog života; zbog nje se izlazi na barikade, ali i pred glasačke kutije, na ulice, a stiže i u rovove.

I sam čin umetničkog stvaranja jeste izraz slobode, njegova imanentnost. Od svih pet do sada viđenih predstava sve se bave slobodom, bilo duhovnom, bilo fizičkom, a čak tri nam dolaze iz svojevrsnih tamnica – dogmatizovane verske škole s paranoidnom upravnicom-psihopatom, ordinacije psihijatra, a sinoć iz duševne bolnice. Nećemo to sada otvarati, ali zašto je tako zovu ostaje veliko pitanje jer i taj naziv predstavlja atak na slobodu. Kako to, od čega, duša može da se razboli i ko je sposoban da je leči?

Na daleko važnije pitanje – ko ima pravo, u ime koga, da proglasi tu bolest kod nekog, a potom i kako, koliko dugo da je leči, Ken Kizi je tražio odgovor kroz jezik literature.

Potom je Miloš Forman, koji je izbegao iz Čehoslovačke i zajedno s Jiržijem Škovereckim osnovao u Kanadi izdavačku kuću “Izadavači šezdeset i osme“ (Sixty Eight Publishers) ponudio dramatičan i upozoravajući odgovor. Učinio je to izvanrednim, nažalost aktuelnim filmom „Let iznad kukavičjeg gnezda“.

I jedan i drugi postavili su najvažnije pitanje u ovom nizu traženja odgovora: ko duševnog bolesnika i po kojim standardima proglašava izlečenim? Bolesnik će postati slobodan tek kad se uklopi u norme koje su propisane od strane nedodirljive, svemoćne vlasti.

Pitanje „ko je ovde lud“ u ovom slučaju ima mnogo težu i opasniju konotaciju. Koliko je ovaj film uzdrmao javnost, dovoljno je podsetiti da je on tek drugi drugi po redu i jedan od samo tri filma koji su do sada osvojili pet glavnih Oskara („Dogodilo se jedne noći“ i „Kad jaganjci utihnu“). On je opasan jer je, pre svega, saga o ljudskoj želji za slobodom.

Čemu ovaj, na prvi pogled filmografski i sociološki uvod? Iz više razloga. Jedan od njih je taj da smo sinoć ponovo u gostima imali pozorište čiji je jedan od zaštitnih znakova inscenacija filmske poetike. Do sada smo (na prvo podsećanje) od ovog teatra dobili scenski prikaz filmova „Priča sa Zapadne strane“, „Prljavi ples“ i „Dvanaest gnevnih ljudi“.

Kako je tom izazovu odgovorilo ovo popularno pozorište sklono nekonvencionalnim rešenjima? Pred punom salom, još jednim ohrabrenjem za organizatore ansambl je zakoračio u nesvakidašnju predstavu bez ustezanja. Zadatak zaista nije bio lak jer je reč o adaptaciji svetski poznatog teksta i filma pa su poređenja i podsećanja bila neizbežna. Da li smo sinoć videli neku novu poruku, nešto čega nije bilo u knjizi ili u filmu? Sigurno ne jer je teško dopisati i dodati bilo šta, a još teže je i oduzeti. Neke situacije samo su iskazane drugačije, poštujući ograničenja scene. Ono što jeste novost to je adaptacija, svakako nezahvalan posao prelaska iz jedne poetike u drugu. Pored toga, ona je trebalo da ima dramaturške povoljnosti. To je bio značajan izazov za Natašu Radonjić, prvu ličnost ovog projekta, na koji je ona na svoj način odgovorila.

Uigran ansambl u kome su dominirali glumci čija je karakterizacija likova ubedljivo urađena morao je da se izvuče sve iz sebe i popuni mesta u našem pamćenju koja nije bilo lako predstaviti. Rediteljka je neke delove predstave naglasila muzikom, postupkom koji je više podsećao na radio-dramu; mogla je slobodno i bez toga jer su glumci strpljivo nosili svoj teret i pedantno izvršavali zadatke.

Sigurno je da bi tišina na mestima raspleta isto tako imala svoju snagu i efekat. U prilično ujednačenom i uigranom sastavu izdvojili su se Aleksandar Radojković kao Mekmarfi i Nikola Bulatović kao Dejl Harding.

Aleksandar se lako oslobodio osećanja da ga podozrivo posmatra Džek Nikolson, a Nikola je u maniru iskusnog glumca sjajno iznijansirao lik čoveka koji zna šta treba da uradi, ali uvek u poslednjem trenutku odustane.

Ovaj let iznad kukavičjeg gnezda bio je probnog karaktera. Tu probu je prošao i kod rediteljke prema kojoj glumci gaje poverenje i privrženost, ali i kod publike. Treba svakako pohvaliti mesto gde muzika jeste bila deo poruke, a to je „Kuća izlazećeg sunca“, na kraju predstave kao jednostavna, ali ubedljiva metafora. Ona je poruka sama za sebe.

Posebna dragocenost predstave je trenutak kada Mekmarfi shvati da svi mogu da odu odande kad hoće, samo on ne. Izaći će kad lekari odluče ili kada mu Indijanac učini uslugu tako što će mu prekratiti muke. Eutanazija kao bekstvo u slobodu? Ima li strašnije poruke?

Dragi Ivić, dipl. producent
Pozorišni kritičar