GORNJI MILANOVAC, 26. jul 2026. — Predstava „Mala“, u izvođenju Pozorišta Centra za kulturu Masuka iz Velike Plane i režiji Nataše Radonjić, izvedena je u subotu uveče na sceni Kulturnog centra „Mija Aleksić“ kao poslednja predstava takmičarskog programa osmog međunarodnog pozorišnog susreta „Takovske cveti“.

Pozorišni kritičar Dragi Ivić ocenjuje da ova drama Radoslava Pavlovića, kroz priču o ljudima sa margine, i danas nosi snažne poruke o društvu, nepravdi i ljudskoj sudbini.

U nastavku prenosimo kritiku Dragog Ivića u celosti.

Mala iskra nade

U plejadi naših dramskih pisaca, scenarista i dramaturga, Radoslav Pavlović ima zapaženo mesto. On više ne pripada autorima srednje generacije, ali ipak – danas se često za godine u kojima se on nalazi eufemično kaže da su „na ivici starosti“. Istina je da su se granice kreatorskih moći značajno pomerile. Ni kod Pavlovića nije još vreme za svođenje računa, pogotovo ne posle serija „Moj rođak sa sela“ ili „Beležnice profesora Mikovića“, „Balkanskih pravila“ i drugih poduhvata. Ipak, najpre se setimo drame „Mala“. Prvi put je objavljena u poznatom čačanskom časopisu „Gradac“ 1987. godine da bi na scenu stigla 1990. godine u „Zvezdara teatru“. Ona nije previše igrana, ali je svoju popularnost stekla zbog uspešnih pozorišnih postavki s odličnim ansamlbima; konačno, mnogi je pamte i po filmu, kao medijumu koji mnogo lakše utiče na gledaoce.

Drama o ljudima sa margine i vremenu koje se ponavlja

Teške osamdesete i još teže devedesete jesu bile motiv za brojna umetnička dela, tada još uvek tretirana kao disidentska, a svakako nerado primana od još uvek uticajnog komesarskog establišmenta. Drama se bavi ljudima s margine iz perioda izgradnje socijalizma, a vreme njenog objavljivanja svedoči o tome koliko je bilo izazova da se ne prećuti dolazeće zlo koje je, između ostalog, rasturilo celu jednu državu. U autorskom smislu predstavlja daleki odjek čuvenog „crnog talasa“. Ona je na tragu umetničkih dela koja su bespoštedno, otvoreno kritikovala tadašnji najbolji od svih svetova, ali kroz nešto drugačiju prizmu.

Za razliku od Saše Petrovića, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Želimira Žilnika, koji su išli putem „kojim se ređe ide“ rizikujući mnogo toga, Pavlović je pred sobom imao stazu s manje trnja.

Junaci „Male“ danas deluju gotovo kao uzorni građani

Svako od nas je u to vreme lično poznavao dvocifren broj bivših ljudi, marginalaca, gubitnika, hohštaplera, foliranata i baraba. Pavlovićevi junaci su lutali i teturali se po originalnom putu u samoupravni socijalizam, napravljenom tako da neko naivan pomisli da tuda mogu svi proći. Sada, kada je od celog tog diletantskog „projekta“ ostao samo originalni put, dok smo usred još jednog od brojnih posrtanja, junaci „Male“ izgledaju gotovo kao uzorni građani. A oni su se pojavili i živeli nervirajući kreatore nadolazeće ideje da smo mi nebeski narod.

Dogodine na nebu, ali pre toga znatno prizemnije, u blatu margine, stigli su takvi likovi na scene i ekrane pa su osamdesetih godina ponovo došli i oni na red. Nažalost, takvih je danas još više! Nataša Radonjić je s pravom uzela u ruke upravo taj tekst. Možda ne s tim motivom, ali njen rediteljski prosede jeste takav da iskaže svoje viđenje dela koja su već etablirana i široko poznata. Tada su poređenja neizbežna, ali i ona to čini sa tekstovima za koje se odlučila, najčešće ih adaptirajući. Gospođa Radonjić proverava, preispituje, traži nova rešenja vodeći nas ovom prilikom kroz jednu otužnu i uverljivu priču. Pri tom smo svedoci da je beda mnogo žilavija nego dobar život.

Povratak jednog od najstarijih pozorišta Srbije

Ansambl s kojim je to ostvarila, teatar Centra za kulturu „Masuka“, jedan je od najstarijih i najprestižnijih u Srbiji, svojevremeno predvodnik (zajedno sa susedima iz Smederevske Palanke), tzv. Moravske pozorišne škole. Posle godina krize on se postojano, strpljivo i uspešno vraća u gornji dom dramskog amaterizma Srbije, tamo gde je bio u vreme Jove, Tase, Dobrice i drugih sjajnih glumaca i organizatora.

Izazovi adaptacije i glumačka disciplina

Koliko je bio dug ovaj korak i kuda ih je odveo?

Izbor afirmisanog, trofejnog reditelja sigurno će doprineti da glumci nauče nešto novo, prihvate drugačiji pogled na tumačenje dela i razrešavanje situacija na sceni. Oni su disciplinovano izvršili svoje zadatke, čak i onda kada bi naišli na probleme, a njih je bilo.

To je pre svega prouzrokovano simultanom scenografijom. Ona jeste doprinela da se radnja razmesti i precizira. Scenografu ne treba previše zameriti na likovnoj nedoslednosti – jeftina rešenja sa tapetima, neke kocke, krpe umesto zavesa, dok među njima blješti jedna viktorijanska fotelja. Amateri koriste ono što imaju i što mogu da plate.

Veći problem sa scenografijom je taj što je zbunjivala gledaoce, pa oni nisu mogli da preciziraju kada glumci dolaze s ulice, iz kafane, iza ugla ili iz dvorišta. Oni su se nekako i snašli, ali publika je bila uskraćena za jasnije scenografsko opredeljenje koje je na taj način uticalo i na mizanscen.

Publika nagradila trud ansambla

U neprecizan pristup pojedinim scenama spada i prirodna želja glumaca da skliznu u patetiku. Ako se lepo dozira i ona ima svoje mesto, ali češće se desi da jeftina patetika skupo košta; na sreću, glumci su bili dovoljno prisebni da se ne upletu u tu mrežu previše.

U prepoznatljive poteze rediteljke, njen potpis takoreći, spada i korišćenje muzike koja je nedovoljno jasno vremenski definisana. Osnovni ton i jedinstvo s radnjom bili su jasni, ali prenaglašeni.

Dramaturgija predstave je filmskim jezikom nudila scene u nizu pa su se one ređale u čestim promenama. Tako je opterećen ritam predstave, a glumci nisu stizali da se u potpunosti razigraju.

Sve to rediteljka kao iskusan profesionalac zna, a sigurno zna i zbog čega je tako postupila. Rezultat se na kraju video – publika je frenetičnim aplauzom podelila svoja saosećanja (ili empatiju, kako se to danas pomodarski kaže) ne samo sa sudbinom likova, već i sa glumcima na kojima se videlo da se nisu štedeli.

Još jedna festivalska predstava ispunila je svoju namenu.

Dragi Ivić, dipl. producent
Književni kritičar