U okviru 7. međunarodnog pozorišnog susreta „Takovske cveti“, koji se održava od 14. do 19. jula 2025. godine u organizaciji Milanovačkog pozorišta, publika je sinoć uživala u predstavi „ART“ autorke Jasmine Reze.
Predstavu je izvelo Kulturno društvo „Loški oder“ iz Škofje Loke (Slovenija), a režiju potpisuje Ira Ratej. Izvođenje je održano u utorak, 15. jula, na velikoj sceni Kulturnog centra „Mija Aleksić“ u Gornjem Milanovcu, s početkom u 20 časova.
Predstavu je ocenio Dragi Ivić, diplomirani producent i pozorišni kritičar, čiju kritiku možete pročitati u nastavku.
Čovek je čoveku… umetnik
Kako se stiže od latinske izreke čovek je čoveku vuk (homo homini lupus est) do pažljivo skrivanog mraka koje svako prijateljstvo bar malo ima i u sebi nosi kao tempiranu minu? Jedan etnolog tvrdi da je čovek, ustvari, životinja zagađena znanjem. Važi li to i za umetnike? Andrić u “Razgovoru s Gojom“ rečima Paola, umetnika sklonog mistici piše: “Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam je samo simbol drugog“.
Čime se, i kako, taj antagonizam, pažljivo prikrivan deceniju i po, pokrenuo i šta ga je to nahranilo? Nedvosmislen, ali pažljivo sročen odgovor dobili smo upravo u tekstu koji su izuzetno uspešno oživeli naši, sada već tradicionalni, učesnici festivala. Drama “Art“ nudi moguće odgovore, ali i očekuje od publike da bude taj dragoceni deo svetog pozorišnog trojstva.
Dramaturški gledano, pre bi se, u ovom trenutku, moglo reći da je ovaj tekst dramska skica, etida, vežbovni komad koji od ansambla zahteva odlično glumačke znanje i iskustvo. Da, ali šta će biti za desetak, petnaest godina kada ovaj tekst, kako se čini, bude neizostavni deo izazova svakog ozbiljnog pozorišta? Ono što je na početku ličilo na dramu za čitanje ili bar radio-dramu, pretvorilo se u didaktičko štivo u kome nijedna poruka nije izrečena slučajno ili uzalud.
Ovakav luksuz ne može sebi priuštiti svako pozorište. Ločani, kako oni sebe zovu, mogu! Tri izuzetna glumca demonstriraju na sceni moć da ožive tekst i radnju koja je mogla svakom od nas da se dogodi, a verovatno se i događala. Od podrazumevanog prijateljstva, preko otkrivanja duboko skrivanih omraza i potcenjivanja, do pokušaja da se tom, sada već “prijateljstvu“ pruži još jedna šansa, krećemo se po elipsi lažne iskrenosti, zluradosti pa i pakosti.
Ono što pleni pažnju publike je samouverenost ansambla koja izbija iz drugog plana. Nismo uvek u situaciji da vidimo glumce koji umeju da se igraju scenografijom tako da svakog trenutka bude funkcionalna noseći sama za sebe poruke. Od nečega što je moglo da se pretvori u deklamovanje neprijatnih i sve neprijatnijih poruka, dobili smo upozoravajuću predstavu koja nam mnogo toga nudi, ako imamo strpljenja – a milanovačka publika ga je imala.
Ovakav, uslovno rečeno bitefovski pristup s ljudskim likom, bio je neophodan festivalu i selektor je osetio da se takozvana jezička barijera neće dugo držati i da će se prelomiti, provaliti pred bujicom odličnih monologa, pravovremenih i preciznih replika i scenskog pokreta koji odiše duhom poverenja u pisca i u reditelja.
Ne dešava se baš često da muzika bude odmerena i rečita kao što je to u ovoj predstavi. I ona je svojim ciklusom stavila do znanja na koja osećanja treba da računamo, a na koja ne. Tako obogaćena predstava s lakoćom se prošetala kroz svetlosnu sliku koja je svojim minimalizmom upravo pružala priliku glumcima da se ne opterećuju šta će se dogoditi ako se nađu u senci.
Reakcija publike na nove, stare tajne koje nisu imanentne samo umetnicima, bila je očekivana i iskrena. Likovi koje smo večeras zajedno otkrivali nikog više ništa ne mogu da slažu. Stoga mislim da će ovaj tekst biti domaći zadatak za mnoge ansamble. Ločani su ga, očigledno, položili s veoma visokom ocenom.
Dragi Ivić, dipl. producent
pozorišni krtičar
