Polazeći od osnovne premise šta je to sveukupna energetska efikasnost, u najširem domenu privatnih i javnih potrošača, gornjomilanovačka opština u 2020. godini i dalje je veoma daleko od razumevanja, prihvatanja i implementiranja ovih principa. Čak i oni koji donose strateški važne odluke na lokalnom nivou o infrastrukturnom upravljanju i unapređivanju, shvataju tu efikasnost, i od toga polaze, najčešće kao štednju.

Tek u domenu teorija, i to kod onih koji se ovim usko stručno bave, ona se razume u kontekstu racionalizacije i prenamene energetskih sistema bez odricanja od izlaznih parametara i rezultata; dok se o tretiranju same efikasnosti kao savremenog ekonomskog resursa samog po sebi, te stvaranju novih vrednosti i benefita na osnovu toga, i ne raspravlja. A puna je svrha e-fikasnosti upravo to – dobit na nekoliko frontova: od zdravstvene, preko ekološke u širem obimu, do finansijske, i dobiti na kvalitetu života zajednice uopšte.

Najzastupljeniji i najvažniji energent u Rudničko-takovskom kraju je, naravno, električna energija sa mreže Elektro-privrede Srbije (EPS, centar Kraljevo), za koju znamo da su joj osnovni proizvodni izvori ugalj, konvertovana hidro-snaga, ali i struja iz uvoza.

Milanovac je najveći potrošač struje u Šumadiji, pre svega zbog veoma razvijene privrede i industrije, koje crpe čak 70 posto ukupne električne energije u opštini. Na polju javne i privatne potrošnje spada u republički prosek. Još ne primenjuje održive sisteme sabiranja, eksploatacije i dalje distribucije energije van i osim EPS-ove mreže.

U tom smislu, zbog velikog broja usitenjnih bujičnih tokova i potoka, bez veće reke, opština nema isplativ potencijal za ulaganje u hidro-elektrane. Neke procene su da bi vetro-energija na pojedinim potesima ruralnog područja imala opravdanost, ali lokalizovanog karaktera. Ono što uliva nadu je značajan broj sunčanih dana.

Eksploatacija solarne energije bi Milanovcu dugoročno omogućila ne samo prelazak onog prvog stepenika – uštede, već i zaradu kroz vraćanje u elekromrežu Srbije. Međutim, to je neka eventualana, daleka budućnost, i zbog infrastrukture, koja je za to potrebna a ne gradi se, i zbog rigidnih državnih propisa.

Na planu javne potrošnje, gde bi se istovremeno postavili primeri i standardi za sve druge delatnosti, rad i stanovanje sa utroškom električne energije, kao jedini pokušaj nečeg sličnog u poslednjim godinama, beležimo sastanak iz juna 2017. godine, kada su proizvođači solarnih kolektora i vetrogeneratora na panel diskusiji predstavili rukovodstvu i preduzećima lokalne samouprave sisteme za alternativnu i obnovljivu energiju, te načine ulaganja i postavljanje solarnih površina.

U domaćoj strategiji razvoja bilo je predviđeno da za tri godine, dakle do danas, skoro 30 posto energije u javnom sektoru bude trošeno iz obnovljivih izvora, rečeno je tom prilikom i najavljeno da će solarne panele na svojim krovovima prvi dobiti sportska hala Breza i rekonstruisani Dom kulture, kao izraziti potrošači budžetskog novca, ali i glavna zgrada opštinske Uprave. To se nije desilo.

Pored toga što građani i poslodavci nisu dovoljno informisani da iz godine u godinu mogu po sve povoljnijim uslovima postavljati uređaje za generisanje i prodaju sopstvene struje, mali broj njih zna da električnu energiju ne mora kupovati samo od EPS-a, istaknuto je još onda. Ipak, državnim propisima, uređeno je da svaki samostalni distributer na javnoj nabavci mora pobediti EPS već u startu sa 5 posto jevtinijom ponudom po kilovatu, što je veoma teško.

U Milanovcu, od privatne distributerske kompanije, struju su kupovali samo Zvezda Helios i Metalac Market, dok je u javnim preduzećima, zbog monopola EPS-a i cenovne diskriminacije, gotovo nemoguće pokrenuti trku sa svojim osnivačem, tačnije državom.

I pored takvog komotnog položaja EPS-a, na teritoriji opštine struja je za domaćinstva, fabrike, poljoprivrende proizvođače, mala i srednja preduzeća, zdravstvo… i dalje sinonim glavobolje i neizvesnosti. Ne može se prenebregnuti činjenica da, ne samo što je teško misliti o štednji, sopstvenoj proizvodnji i distribuciji, a kamoli zaradi, već je ključna tema za ovdašnje građane nešto sasvim suprotno – šteta.

Na seoskom području opštine, koja se prostire na 836 kvadratnih kilometara i sa udaljenošću s kraja na kraj od 110 kilometara, što je svrstava među najveće opštine u Srbiji, godinama traje zamena drvenih bandera betonskim.

Sveukupna infrastruktua je u proseku i dalje veoma stara, pa svakodnevno dolazi do višesatnih prekida napajanja usled svih vrsta atmosferskih promena, dok su unutrašnje instalacije velikog borja siromašnijih domaćinstavabez pouzadnog napona i nebezbedne.

U gradskom delu opštine situacija je, naravno, bolja, ali modernizacija dalekovoda i tu veoma sporo ide. Rezultat ovakvog stanja nužno su kvarovi na uređajima, od kućnih računara, grejnih i rashladnih tela, televizora… do proizvodne, medicinske, komunikacione opreme i novčanih gubitaka u poslovima koji moraju biti prekinuti za to vreme. 

S druge strane, kao ključne korake, koje je preduzela lokalna samouprava u svom domenu, i/ili u saradnji sa republičkim resorima, tokom prethodnih nekoliko godina realizovana su dva uočljiva projekta na osnovnom polju energetske efikasnosti.

Polovinom juna počela je da radi rekonstruisana glavna trafostanica 110/35 Kv koja je upravo trebalo da omogući stabilnije i prošireno snabdevanje građana i industrijskih zona strujom. Bila je to prva takva reparacija od izgradnje trafoa pre 45 godina.

Projekat je bio vredan 3,2 miliona eura, od čega je milion i po koštala kompletna zamena stare opreme najmodernijom. Radovi su trajali godinu dana. Tada je iz ministarstva energetike poručeno da će do kraja 2020. država uložiti oko 80 miliona dinara upravo u rekonstrukciju niskonaponske mreže u okolini. Do tog trenutka, kako je naglašeno, samo za jednu godinu u takve radove u Srbiji je uloženo je 520 miliona eura.

Lokalni zvaničnici obećali su da će, kroz relalizaciju svog petogodišnjeg plana, zameniti sve drvene bandere betonskim. U Milanovcu su i dalje svakodnevno delovi grada i sela bez struje na desetak minuta do nekoliko sati.

Drugo, tokom 2018. i 2019. sprovedena je zamena 650 starih svetiljki ulične rasvete u gradu i selu, novom štedljivom led tehnologijom. Tokom te dve godine iz opštinskog budžeta u obnovu javne rasvete uloženo je oko 40 miliona dinara. Kroz manje cifre na računima za struju, cela investicija trebalo bi da se isplati za tri godine, rečeno je tada iz vrha loklane vlasti. Živine i natrijumske sijalice, poređena radi, tokom noći potroše oko 10 kilovata energije, a nova samo kilovat i po tokom istog vremena rada.

Ipak ne ohrabruje što je EPS, zbog preporuka MMF-a, najavio poskupljenje struje od avgusta za 7,9 odsto jer je koštanje proizvodnje električene energije u Srbiji veće od cene prodaje malim kupcima i domaćinstvima. Računi će biti veći za u proseku 200 dinara. Prethodno poskupljenje pamtimo već iz decembra prošle godine. Avgustovsko poskupljenje u procentima biće duplo veće. Paralelno sa ovim, EPS je 27. jula javno imenovao 20 najvećih svojih dužnika od kojih ukupno potražuje 19 milijardi dinara.

Ko će zapravo platiti ovu cenu, dužnik ili građanin, pokazaće relanu e-fikasnost samog EPS-a. U međuvremenu, Milanovčani spremaju energente za zimu i planiraju koliko će im na sve to otići novca za struju, gas, drva, daljinsko grejanje.

A kako se u stvari grejemo i gde sugrađani vide rešenje za neumereno i neekonomično sagorevanje tradicionalnih energenenata, pišemo u idućem nastavku.

GMinfo