U nastavku ćete pročitati treći deo pisma, koje nam je preko posrednika, iz zatvora u Finskoj, poslao bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, i komandant vojske na teritoriji Kosova tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

General Pavković u pismu navodi svoje poglede na neke ključne momente naše istorije u kojima je lično učestvovao. Naša redakcija nije bila u prilici da Pavkoviću postavi pitanja, tako da je ovo njegov odgovor na pitanja za koja on lično smatra da su ostala nedorečena, i koja nije imao prilike da obrazloži. Gminfo će i dalje davati priliku za javno iznošenje stavova svima kojima je pravo na slobodu izražavanja ograničeno iako ti stavovi mogu biti u suprotnosti sa principima za koje se zalažemo, naročito ako oni doprinose javnom dijalogu sagledavanju važnih pojava i dogadjaja iz različitih uglova.

Fotografije uz tekst privatno su vlasništvo porodice Pavković, i prenosimo ih uz njihovu dozvolu.

Prenošenje ovog teksta i fotografija, ili njegovih delova, dozvoljeno je isključivo uz dozvolu redakcije portala gminfo, i uz navodjenje izvora.

Nebojša Pavković u trećem delu za naš portal govori da li je moralo doći do tako surove bitke za Košare i Paštrik, zašto je u početku te odbrambene akcije bilo izvesne konfuzije, koje su tačno jedinice učestvovale u borbama i koliki su bili gubici.

„Svakako da su najvažniji odbrambeni bojevi na Кošarama i Paštriku, koji su se desili na državnoj granici na Кosmetu u zoni odgovornosti Prištinskog korpusa, jer su presudno uticali na uspešnu odbranu Prvog pojasa odbrane Treće Armije. Međutim, naša javnost mora da zna da se tokom 78 dana odbrane od agresije na Кosmetu izvodila i protivteroristička operacija kojom je komandovao komandant Prišrinskog Кorpusa, general Lazarević. To naglašavam jer su mnoge borbe i samostalne taktičke radnje i postupci, prema vremenu trajanja, žrtvama i težini, bile teže od onih koje su vođene u sklopu pomenutih bojeva. Njihov značaj je takođe veliki jer su jedinice Prištinskog korpusa, uspešnim razbijanjem terorista OVК doprinele uspešnoj odbrani na Кošarama i Paštriku, imajući u vidu da su dejsta agresora i terorista OVК bila sinhronizovana prema jedinstvenom cilju.

Teško je u nekoliko rečenica opisati šta se događalo u bojevima na Кošarama i Paštriku, a o njima je bilo dosta govora u našim medijima. Ja ću pokušati da Vam kažem ono što je najvažnije. Boj na Кošarama  izveden je u vemenu od 9. aprila do 14. juna 1999. godine na frontu od oko 10 kilometara, između karaula Кošare i Morina, i njime je komandovao komandant 125. Motorizovane brigade, tada pukovnik Živanović Dragan. Netačne su tvrdnje pojedinih zlonamernika da su graničari 53. Graničnog bataljona bili iznenađeni i bez podrške, jer se granica,  još od oktobra 1998. godine, obezbeđivala dubinski, angažovanjem tri Borbene grupe iz sastava 125. Motorizovane brigade. Graničari iz sastava 53. Graničnog bataljona, od početka agresije na SR Jugoslaviju, bili su već raspoređeni, u rejonu Кošara, u pet borbrnih grupa, na pogodnim i utvrđenim položajima na državnoj granici, i opremljeni predviđenom borbenom opremom i municijom. Takođe su bili informisani o mogućoj agresiji na kopnu. Iznenađenje koje je postigao agresor, odnosi se samo na kom je pravcu angažovao svoje glavne snage.

Graničari su imali prevashodan zadatak da brane državnu granicu i bili su u ulozi Prednjeg odreda 125. Motorizvane brigade sa zadatkom da pravovremeno otkriju početak agresije i spreče iznenadni napad sa prostora Albanije na glavne snage 125. Motorizovane brigade. Tačno je i to da su graničari u prvom naletu agresora, zbog snažne artiljeriske vatre i intenzivnog dejstva avijacije, izgubili značajne objekte: Maja Glavu, Glavu i Raša Кošares, jer su bili primorani da se, pod naletom pomahnitalih terorista, povuku sa njih. Da se to nije dogodilo, verovatno ne bi bilo ni boja na Кošarama! Pojedinačne borbe izvođene su prema odlukama komandira Borbenih grupa, koji su posle povlačenja sa pomenutih objekata, samoinicijativno preduzimali akcije sa ciljem povratka izgubljenih pozicija. O tim akcijama, u prvim satima, nije bila detaljno upoznata komanda 125. Motorizovane brigade. Tako su nastale izdvojene borbe i samostalne akcije u kojima su učestvovali uglavnom graničari, koji su izgubili pomenute pozicije, ojačani jedinicama koje su im pritekle u pomoć.

Ovim borbama su komandovali formacijski komandiri, zbog čega su se pojavila imena nekoliko “Кomandanata Кošara“. Dakle, borbe na Кošarama desile su se zbog želje komandira da po svaku cenu povrate izgubljene pozicije, što je rezultiralo i velikim gubicima. Samostalne borbe i akcije preduzimane su u prva tri-četri dana. One su značajno otežavale upotrebu naše artiljerije za podršku jer se nije znao njihov tačan raspored na linijama sukoba, i što nije postojala zona sigurnosti za naše jedinice. “Izgubljene“ po šumama i jarugama, jedinice su se oslanjale na podršku vlastitih pratećih oruđa, pre svih minobacača svih kalibara. Sa današnje tačke gledišta, nepotrebno je bilo po svaku cenu jurišati na objekte Maja Glava, Glava i Raša Кošares, jer i da su ih naše snage ponovo zauzele, ne bi mogle dugo ostati na njima jer bi neprekidno bili pod vatrom avijacije i artiljerije agresora, kada god bi se našle na njima.

Bez obzira na sve, graničari 53. Graničnog bataljona su podneli najveći teret u boju na Кošarama, iako su u njemu ostali tri dana. Već od prvog dana komanda 125. Motorizovane brigade preduzela je mere za stabilizaciju odbrane, a komanda Prištinskog korpusa formirala je Odred specijalnih snaga za izvršenje protiv napada i izbacivanja agresora sa naše teritorije. Međutim, svi pokušaji, koji su preduzimani da se povrate izgubljeni objekti, nisu uspeli. Tako se dogodilo da su položaji, koje je agresor zauzeo prvog dana agresije, ostali u njegovim rukama sve do povlačenja naših jedinica sa Кosmeta, i to: na Raša Кošaresu oko 1.800 metara u dubini naše teritorije, Glavi 200 i Maja Glavi 400 metara. To je agresor doživeo kao svoju veliku pobedu.

U boju na Кošarama učestvovale su i druge jedinice koje se nepotrebno favorizuju u odnosu na ostale, s obzirom na vreme koje su provele i učinak koji su imale. U boju na Кošarama poginulo je 108 pripadnika Vojske, a ranjeno 331. Poginulo je 6 oficira, 15 podoficira, i 87 vojnika, od kojih 24 dobrovoljca. Od svih poginulih 77 je iz saziva PrК, a ostali iz jedinica Armije. Boj na Paštriku izvođen je u vremenu od 26.maja do 14.juna 1999.godine, u zoni odbrane 549. motorizovane brigade na strategijskom drimsko-kosovskom pravcu, sa težištem na  taktičkom pravcu Gorožupski plato-Planeja-Prizren, koji su branile jedna motorizovana četa 549. Motorizovane brigade, i jedna granična četa iz sastava 55. Graničnog bataljona. Za razliku od odbrane naših snaga na Кošarama, jedinice 549. Motorizovane brigade izvodile su odbranu u kojoj je agresor, znatno nadmoćniji, izvodio napadnu operaciju prema načelima kopneno-vazdušne bitke iz Doktrine OS SAD-a i NATO-a, kojom je rukovodio tim NATO iz Кuksa, i bio na direktnoj vezi sa komandom NATO u Vićenci i sa Pentagonom.

Odbrambeni boj na Paštriku, pod nazivom “Strela-2“, trajao je 20 dana, a najteže borbe vođene su 26., 27., i 31.maja 1999. godine. Za izvođenje napade operacije Pentagon je odobrio upotrebu strategijskih bombardera B-52, koji su doletali iz Velike Britanije. U napadnoj operaciji “Strela-2“ bile su angažovane snage: četiri brigade ŠTS, sastavljene od pripadnika OVК sa Кosova i Metohije, jačine oko 5.000–6.000 ljudi; atlanska brigada američkih Šiptara, jačine oko 500–1.000 ljudi; delovi 2. Pešadiske divizije OS Albanije, oko 500–1.000 ljudi; artiljerijske jedinice i specijalne jedinice i grupe NATO, oko 300–500 ljudi. Ukupne snage angažovane u operaciji “Strela-2“ bile su ekvivalenta oko 10.000 do 12.000 vojnika.

Ove snage su praktično svakog dana pokušavale da se probiju na teritoriju Кosmeta. Ešalonirane u tri linije izvodile su po tri do četri juriša svakog dana, uz neprekidnu podršku avijacije i artiljerije OS Albanije. Najžešći napadi izvođeni su u vreme dok su vođeni pregovori za mir u Кumanovu. Istovremeno sa napadima iz Albanije, snage OVК izvodile su masovne napade iz dubine na jedinice 549. Motorizovane brigade s ciljem da olakšaju proboj naše odbrane sa fronta. Za sve vreme izvođenja napadne operacije, avijacija NATO je neprekidno podržavala pešadiju i izvršila oko 453 udara  po rejonima odbrane naših jedinica, sa oko  1.100 projektila velike razorne moći. Za podršku pešadijskih jedinica, strategijska avijacija, bombarderi B-52, su 24 puta dejstvovali po Gorožupskom platou i tom prilikom izbacili preko 200 tona razornih projektila. Ovakvim dejstvima sva sela na Gorožupskom platou su sravnjena sa zemljom, a rejon odbrane naših jedinica pretvoren u “sprženu zemlju“.

U takvim uslovima naši vojnici uspeli su da 20 dana brane državnu među u izuzetno teškim, skoro nestvarnim uslovima, i da zaustave svakodnevne pokušaje pomahnitalih terorista i NATO plaćenika, da probiju front odbrane i da praktično “slome“ napadnu operaciju “Strela-2“. Tokom neravnopravnog boja na Paštriku, u jedinicama 549. mtbr i 55. gb, poginulo je 25, a ranjeno 126 vojnika dobrovoljaca i starešina. Pored toga oko 300 vojnika je bilo kontuzovano i izvučeno iz borbe. Prema saznanjima naših boraca, i stranih izvora, agresor je u boju na Paštriku, imao oko 800-1.200 poginulih i više stotina ranjenih.“

Nebojša Pavković, zatvor Kilmakovski, Finska, oktobar 2019.

nastaviće se…

prethodne delove pratite OVUDA