• 16.05.2022.

Evropski čuven pisac i kritičar Uroš Petrović nedovoljno je priznat u Srbiji (2)

U ELITI INTELEKTUALACA Uroš Petrović, foto: Muzej RTK

EVROPA GA SLAVILA, SRBIJA ZABORAVILA

Ostalo je i vrlo dirljivo sećanje Isidore Sekulić u njemu, iz 1915. kada mu se i život, u 35. godini, ugasio u Prikuplju

Priredio: Milorad Bošnjak

TOKOM doktorskih studija u Parizu, Uroš Petrović prihvata učenje poznatih književnih istoričara i kritičara, profesora Gistava Lansona, odnosno Emila Fagea, što će u mnogome odrediti njegov dalji rad. Uticaj takvih autoriteta mogao je samo da koristi ovom mladom čoveku, koji se obrazovao da i sam postane nastavnik. Usvajajući novi naučni metod, on od dotadašnjeg blistavog feljtoniste i duhovnog skeptika prerasta u odmerenog, smirenog istoričara književnosti.

Najpoznatiji spis Uroša Petrovića Za svaki dan

– Maja 1907. odbranio je doktorsku tezu „Ipolit Ten – književni istoričar XVII veka“. On piše o metodu Tenove kritike, primeni iste na pojedine francuske pisce XVII veka (Rasin, La Fonten…), izvoru i evoluciji njegovih ideja. Konstatujući da je poznati Francuz mnogo bolje vladao sintezom, nego analitikom, svoj rad zaključuje vrednosnim sudom o značaju i smislu čitave doktrine. Petrović Tenovu teoriju proglašava nedovoljnom, ukazuje na netačnost određenih sudova ovog značajnog i priznatog istoričara književnosti. Stoga i ne čudi mišljenje Radovana Samardžića da je upravo ova disertacija dovela do sloma Tenovog autoriteta među Srbima – objašnjava Alekasandar Marušić.

Napisana ubedljivo i sažeto, bez suvišnih pojedinosti, studija je pobudila veliko interesovanje pariskih i beogradskih književnih krugova, koji su je sasvim afirmativno ocenili, a čuveni prof. Lanson je Petrovićevu disertaciju uvrstio u svoj „Bibliografski podsetnik“, kao obavezan priručnik.

Bez želje za isticanjem

VRATIVŠI se iz Pariza, gde je promovisan za doktora tamošnjeg univerziteta, Petrović je sa sobom doneo veliko moralno iskustvo. Hteo je biti ne samo školovan, nego i prosvećen čovek. Kako je primetio Slobodan Jovanović, bio je „čudnovato lišen zavisti i želje za isticanjem“.

Nakon povratka u Srbiju, januara 1908. postavljen je za privremenog, a na Savindan dve godine kasnije „Ukazom Nj.K.V. Petra I“ za redovnog docenta francuskog jezika i književnosti na beogradskom Univerzitetu, tačnije na Filozofskom fakultetu.

– Katedru za francuski jezik i književnost na Velikoj školi 1897. osnovao je estetičar, prevodilac, književni i likovni kritičar Bogdan Popović, a Petrović će biti prvi Srbin kome će francuska književnost uz jezik biti glavna struka. Očekujući izbor na ovu dužnost, Petrović je proveo četiri zimska meseca 1907-1908. kao nastavnik Niške gimnazije. Stanovao je u istoj kući sa suplentom Miodragom Ibrovcem. Prijateljstvo njih dvojice, sugrađana iz Gornjeg Milanovca, trajaće do Uroševe smrti. Zajedno kasnije letuju u Švajcarskoj, na Vlasini, šetali su po Kalemegdanu, Topčideru… U tad mirnom vremenu, sve slobodno vreme provode posvećuju književnim temama – nastavlja Marušić.

„Mala Pepeljuga“

UROŠ Petrović se poverio prijatelju Ibrovcu o svojoj žarkoj neostvarenoj ljubavi, koja je „kao mala Pepeljuga iščezla iz bajke pre svoga kraljevića, ne sluteći koliko ga je očarala“… Koja to mlada dama beše?! Ibrovac nikada javno nije otkrio njeno ime. Ipak, sačuvana prepiska njih dvojice velikana najverovatnije razrešava i tu dilemu.

– Ako je suditi po pismima, radilo se o ćerki „niške gazdarice, gospođici Persi“. Njena iznenadna smrt, i to samo par meseci pošto se Petrović vratio u Beograd, izazvala mu je veliku tugu i razočarenje – nalazi Marušić. – Radeći na katedri, na kojoj su pre njega o francuskoj književnosti govorili autoriteti poput Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Skerlića, uspeva da ostane na visini zadatka, koji mu je zasluženo poveren. Predavanja su mu ostala upamćena kao veoma praktična i dostupna slušaocima. Mislilački uzdržan i dostojanstven, na sebi svojstven način interpretirao je Bodlera, Bersona, madam La Fajet, i druge francuske književne velikane. Petrovićevi javno iskazani filozofski stavovi uticali su na studente da se „samopreispitivaju“ i vode „sadržajne razgovore sa sobom“.

Uroš Petrović sa bratom Svetislavom i sestrom Danicom

Ni bolestan ne prekida predavanja

UGLEDAN, savestan nastavnik, posvećuje se učenicima, najmanje svojoj književnoj reputaciji. Ređe nego pre, objavljivao je svoje radove. Savremenici su ga zato korili, podsticali da konačno „grune sa jednom knjigom“. Ni kad se 1911. teško razboleo, nije prekidao predavanja, izuzev zimi kada je morao na lečenje u sanatorijume sa povoljnom klimom. Umesto da mu ograniči široku radoznalost, bolest je samo razvija, produbljuje, ne baca ga u očajanje, razvija mu još jaču veru u život i ljude.

U ovim, za njega teškim i sudbonosnim vremenima, učestvuje u radu Prosvetnog saveta, član je Komisije Ministarstva prosvete i crkvenih dela za polaganje Stručnog ispita iz francuskog jezika i književnosti, te „Društva za srpski jezik i književnost“. Početkom 1914. kao afirmisani prevodilac dramskih komada sa francuskog na srpski, prihvata poziv Nacionalnog teatra da se uključi u njene „konferencije“ koja će „zasedati pred predstavama u 5 sati“. On, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Risto Odavić i drugi ugledni intelektualci tog vremena, imali su zadatak da analiziraju, ocenjuju repertoar, njegove sveobuhvatne vrednosti, daju smernice budućeg rada Narodnog pozorišta.

ZAVIČAJNO Mladi Petrović sa familojom u Gornjem Milanovcu, foto: Muzej RTK

Istovremeno, Petrović postaje član upravnog odbora „Société littéraire de Belgrade“ (Književnog društva Beograda). koje je radilo tri godine, od 1911. do početka Velikog rata. Predavanja, osnivanje biblioteke, čitaonice, besplatni tečajevi francuskog jezika, umetničke izložbe, stipendije za letnje kurseve Francuske alijanse, nagrade za najbolje prevode sa francuskog, saradnja umetničkih, naučnih institucija bilo je delovanje udruženja. Na listi članova iz 1914. bio je i kralj Petar Karađorđević Prvi, što je dokaz značaja i ugleda udruženja. Petrović i kroz tu organizaciju sa ostalim „Parizlijama“ stvara realne osnove za širenje francuskog obrasca na srpsku kulturu – ističe Marušić.

I iz bolesničke sete – filozofska vedrina

IAKO sve ozbiljnija, bolest nije onespokojila Uroša Petrovića. U razgovorima i u prepisci, on vodi žustre prepirke sa prijateljima, koji su pokazivali više pesimizma! Iz bolesničke sete iz njega provejava filozofska vedrina! Nažalost, taj nesklad između duhovnih i fizičkih moći, skratio mu je život.

Persida mati Uroša Petrovića

– I u bolesničkom samovanju, sve više razmišlja o moralnim pitanjima. Plod tih razmišljanja bila je jedna mala sveska beležaka koju je pod nazivom „Za svaki dan“ objavio 1914. u „Srpskom književnom glasniku“ godinu dana pre svoje smrti. To mu je bio poslednji veći rad, bez sumnje najbolji od svega što je napisao – smatra naš sagovornik.

Sećanje Isidore Sekulić o Urošu Petroviću

TRAGIČNI događaji zadesiše Srbiju 1915. U želji da se skloni od neprijatelja, Uroš Petrović sa svojom sestricom ide iz Soko Banje u Aleksinac. Već ozbiljno bolestan. Idu dva dana po zakrčenom putu. U tom haosu povlačenja, videla ga je Isidora Sekulić i sačuvala spomen na taj bolan susret i rastanak:

U gomili užurbanih i obezglavljenih masa privuklo mi je pažnju nešto mirno. Jedan visok mlad čovek, suv, umoran, očigledno bolestan, išao je polako, odmerenim korakom, pomalo kao neko koji ne zna kuda će, ili mu je svejedno kuda će… Ispod ruke ga je držala, ili on nju vodio, devojčica, skoro dete, slabašno i nežno stvorenje grčevito približeno uz svog pratioca“…

Isidora je prepoznala Uroša Petrovića, koji je delovao „jako promenjen, taman u licu kao bronza, zamišljeno zagledan… Devojčici je bilo zima… Išli su, i držali se tako kao da je jedno od njih slepo, a drugo nejako“… Na njeno pitanje: „Šta će biti?“ Uroš je jednostavno i proročanski odgovorio da će se „prepatiti nečuvene strahote“, koje se „već pate“, ali da je to zapravo „jedini prav put kojim Srbija mora ići da bi izašla“. Na kraju nije propustio da istakne: „Obuzeo me sav onaj mir koji sam imao, i koji ću uskoro imati“…

SMRT UROŠA PETROVIĆA

– UMAN i pitom kakav je po prirodi bio, Uroš je nekako stigao do Prokuplja, gde se “neprimetno ugasio, kao kad zaspi“ 5. decembra 1915. Sestrica ostaje sama u nepoznatoj sredini, odsečena od porodice. Tako se ugasio život znamenitog kritičara, književnog istoričara i moraliste u njegovoj 35. godini, kada drugi pisci te vrste tek počinju stvarati – setno nastavlja Marušić.

POČECI LEGENDE

– UROŠ Petrović je imao jedan od najranijih i najlepših početaka u našoj književnosti. Prve radove objavljuje kao maturant u opozicionom listu „Zvezda“. Ovaj „vitki, plavokosi, ćosavi maturant“ angažovanjem i književnim darom, postaje nova književna nada. Sa 18 i 19 godina, pouzdano prikazuje knjige Radoja Domanovića, Bore Stankovića i Ive Ćipika, istovremeno piše članke o Eduardu Paljeronu, Emiliju Kastelaru i Filozofiji Krajcerove sonate. Ukazuje, da je „Viktor Igo romantik-političar, Emil Zola suviše radikalan naturalist-moralist, Alfons Dode ima karaktere koji su s prirode živi, plastični i logični u svom razvoju – podseća naš sagovornik.

Te 1899. u „Zvezdi“ i „Novoj iskri“ objavljuje prve prevode, u bečkoj „Mladosti“ piše „da novija srpska beletristika nosi obeležje realizma“. Petrovićeve kritike, prikaze, prevode objavljivao je i časopis „Brankovo kolo“. Godine 1902. napušta redakciju „Zvezde“ pa u novoosnovanom opozicionom listu „Odjek“ uređuje književnu i pozorišnu kritiku. Njegovi „ponedeonički“ podlisci pod pseudonimom „Unus“ zrače duhovitošću i stilom, što je tada bila novina. Tokom prve decenije 20. veka, preveo je sedam pozorišnih komada koja su se našla na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Među njima bila je Meterlinkova „Nezvana gošća“, Pajeronova „Varnica“, kao i Rostanov „Orlić“

ZBIRKA O MORALU „ZA SVAKI DAN“

POSEBNO poglavlje u njegovom radu su beleške „Za svaki dan“ – svojevrsna zbirka moralnih propovedi, posmrtno je objavljena 1926. kao zasebno delo.

– Slične „Mislima“ Božidara Kneževića, odraz su prefinjene kulture, osećanja za meru i razum, iskazuju verovanje da je duh jači od materije, da se veština života sastoji u usredsređivanju naših duhovnih snaga i organizovanju našeg unutrašnjeg bića. Napisano, da mladim ljudima pruži osnovne savete o samovaspitanju, ovo delo ističe vrednosti napora, truda i upornog stremljenja ka istini. Istovremeno ukazuje na naše polutanstvo, površnost i nesolidnost, uz zaključak da je „nerad oblik samoubistva“. Petrović je bio kritičar akademskog stila i karaktera. Pažnju i značaj isključivo je poklanjao stvarnim vrednostima. Visoke vrednosti kojima se odlikuje njegovo delo, svrstavaju ga u red onih bez čije prisutnosti bi naša književnost bila siromašnija za jedno istorijsko razdoblje.

Violeta

Prethodni članak

U toku radovi na asfaltiranju Ulice Jovanke Radaković

Sledeći članak

Izbegnuta tragedija