Kad se hoće…

Milenko Talović iz Pranjana je već devet godina nepokretan i od tada kreće se uz pomoć invalidskih kolica. Ipak, to ga ne sprečava da „gazduje“  svojim domaćinstvom, kao i da spretno barata ključevima u svojoj radionici. 

Kada je, pre devet godina, Milenko Talović krenuo u šumu po drva, ni slutio nije koliko će mu taj dan promeniti život.

– Mene je drvo, nekako, „stiglo“ nakoso, preko ledja, ali, izgleda da je najveći udar bio na donjem delu kičme. Odmah sam znao da je kičma „otišla“, jer je to puklo kao suvi ogranjak. Kasnije, u bolnici će se ispostaviti da sam bio u pravu, jer je utvrdjeno da su mi pukli 11.  i 12. pršljen, pa sam, evo, i danas danji ostao nepokretan od pojasa na dole – počinje Milenko svoju ispovest.

Iako je, kako sam kazuje, od početka bio svestan problema, za Milenka je sledio veoma dug i naporan period privikavanja na nove životne okolnosti.

– Nije bilo druge, morao  sam da se preorjentišem na ono što mi je ostalo, odnosno, gornji deo tela, na snagu ruku i gornjeg dela kičme, koja me, Bože zdravlja, i dan danas dobro služi i ne boli. U kola i na traktor sam ugradio i ručne komande, kako bih mogao da koliko toliko, normalno funkcionišem – ističe Talović, napominjući da mu veliku pomoć i podršku pruža i njegov 11-ogodišnji sin Nikola.

Napominjući da je imao tu „sreću u nesreći“ da ga je „korona“ zaobišla, Milenko napominje i još neke probleme sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom u našim sredinama.

– Razumem ja da ne može svuda da se ugradi pristupna rampa i da nam se olakša ulaz ili izlaz, ali, ne biste verovali koliko sveta ima koji će da vas posmatraju kako i koliko se mučite da negde udjete ili izadjete, a neće da vam se ponude da vam pomognu – sa više razočarenja, a manje gorčine u glasu govori Milenko Talović.

Heroj naše, i ne samo naše priče, uspeva da se izbori sa svim životnim nedaćama i da svoje domaćinstvo, mehanizaciju i porodicu sačuva od svih „scila i haridbi“.

– Radim, praktično, sve kao i ranije, s tim što sam se više posvetio mehanici i popravljanju raznih mašina i uredjaja. To mi je i hobi i razonoda, a i tako misli usmerim u nekim drugim, lepšim pravcima – završava Milenko, grleći svog sina, najboljeg pomoćnika.

Goran Trifunović, gminfo.rs