VERUJTE, I LAŽ JE ISTINA!

IMA na ovom svetu ljudi, koji zaista vole da lažu, i to rade uporno. Neki to čine svesno iz sebičnih interesa, zbog tajnovite prirode posla, deo njih na humorističkim takmičenjima… Za sve takve, šira javnost dobro zna, a naročito mi, novinari, kojima se često neopravdano, nekima zaista opravdano, pripisuje kvalifikacija lažova. Međutim, postoje ponegde i ovakvi ljudi, koji dok Vam pričaju svoje čudnovate „zgode i nezgode“ koje se, razumljivo, nikada nisu desile, i sami zaista veruju u njih, dok Vam ih slatkorečivo pripovedaju!          

Među takve vazda raspoložene kazivače, spadaju čuveni Rudnički Lažovi (početna slova obe reči pišem velika, jer su tu veliku, prestižnu „titulu“ vaistinu stekli predanim, posvećenim „radom“. Spada li i taj „rad“ u našu srpsku etnologiju, etnografiju…? Mišljenja o tome se uveliko razlikuju.

Kao novinar „Večernjih novosti“ nekoliko puta sam u varoši Rudnik, na istoimenoj planini „krovu“ Šumadije, sedeo sa Rudničkim Lažovima, u društvu naspram njih „običnih“ ljudi, koji i kad bi hteli da im konkurišu, ne bi se kvalifikovali ni za „prijemni ispit“ kamoli za „nastup“. Neke od tih pripovesti koje zbirno možemo nasloviti kao „Verujte, i laž je istina!“ sam objavljivao, neke ne. Zajedničko im je i to, što su njihovi pripovedači, svaki put u čuvenoj rudničkoj kafani „Kod Drage“ bili toliko zajapureni u tim kazivanjima, lično 100% uvereni u njihovu istinitost, na kraju misleći da smo i mi, slušaoci, stekli to uverenje.

Ovo su samo neka od tih kazivanja, razumljivo bez pominjanja imena tih vrlih kazivača, mada lokalna rudnička i malo šira javnost za njihov doprinos (?!) etnologiji i etnografiji odavno zna.

Kad livadu pokosi – helikopter!

– IMAM strmu livadu, vi koji ste odavde znate gde je – pohvali se jedan svojim „doživljajem“ a i navede taj njen lokalitet. – Strmu toliko, da joj nikakva kosilica ništa ne može. Samo kosidba ručno. Kosim ja, zvezda upekla, kuva se i mozak, kad odjednom nad livadu i mene nadleće helikopter. Pa obleće, krug za krugom, i spusti se navrh nje. Eto pilota k meni. „Prijatelju, imaš li malo vode, živ izgoreh“ – pita me on. – Imam, al ne samo to. Aj ti popi rakijicu-dve, zamezi vi’š ove pršute i sira, okrepi dušu, napi se vode il ako’š pivo, odmori pa dalje, kud te nebo vodi. Posluša on mene. Kad i po pivce popismo, on oće da mi nešto plati, ne dam ja to, kako bih… A on, u onolikoj zahvalnosti veli: „Hvala tebi to neba! E, sad ću se ja tebi odužiti“.

Tako taj naš sagovornik „citira“ tog pilota, i zajapureno nastavlja: – Pobogu, ljudi, da je meni ovo ko pričao, ne bih mu verovao… Al svi me znate kao poštenog i iskrenog. Na ovo, čuje se prigušeni (pod)smeh a „očevidac“ rečenog „čuda“ nastavlja: – Sede pilot u helikopter, uzleti, pa ga okrenu naopako, i začas mi onom velikom elisom pokosi dve trećine livade, jer jednu sam ja već pokosio… Bi mu to malo, pa onom repnom elisom pokosi i sve ćoškove po livadi…

Kad bračnu neveru „prekine“ – puž

– AMA, to je čista nula za ono što ja preživeh! – uverava nas jedan, zaista majstor zanata kojim se bavi i od kojeg živi, ali eto, i „maestro“ ovog drugog zanata u esnafu Rudničkih Lažova. – A jedva preživeh. Evo kako i zašto. Imam mladu lepu švalerku, nećemo sad ime, i sve nam uvek išlo lepo. Sve do jednom, kad joj muž ode u Novi Sad nekim poslom, a reče da će tamo biti dva dana. Nema većeg veselja za nas. Mojoj ženi kažem, da sam tu noć dežurni, pa smesta kod one. A mi „ono“ volimo u mraku. Kad, kuku li nama oboma, odjednom se upali svetlo u sobi…! I ja i ona znamo: njen muž je preke naravi, brzo plane, a ima dva pištolja… Teško nama, rekosmo u isti mah, sad će nas ubiti oboje…! Čekamo sudnji čas… Al sobna vrata se ne otvaraju, a ono svetlo gori… Prođe ne znamo više ni koliko vremena, kad imamo šta da vidimo: preko prekidača za paljenje lustera prešao puž, pa ga upalio i na njemu dreždi!

Kenguri „berači“ šljiva

JEDAN postariji pripovedač baš nema strpljenja da sačeka da se ispričaju prethodna „iskustva“, stalno se vrpolji, cupka na stolici. Dođe red i na njegovo „iskustvo“.

– Svi vi ovde domaći znate, da imam veliki šljivik dole prema selu Varnice – poče on, a prisutni domaći potvrđuju. – Znate i da je lane šljiva, a naročito dole kod mene, rodila toliko da je ni polovina Rudničana mobom ne bi mogla obrati. Znate i da imam rođake u Australiji. Zovu oni lane jedno veče, dok šljive nisu još sasvim sazrele, ja im se požalim da ću ih teško obrati, jer biće teško skupiti mobu, zato što je i svim drugim domaćinima obilno rodilo, al ipak nikom kao meni… „Ne brigaj“! – uveriše me rođaci. – Dana tog i tog da si sa kombijem na aerodromu u Beogradu, šaljemo ti deset kengura izdresiranih berača šljiva. Tvoje je samo, da ih hraniš, mi ćemo ti svako veče kazati kako, i da ih po završenom poslu vratiš, kako si ih dobio, o našem trošku.

U maloj pauzi za „Aj, živeli!“ taj pripovedač ne dade nikom da išta drugo prozbori.

– Kum i ja preuzesmo taj mali kontingent kengura. Srećan ja, kako ne bih bio. Sutradan zorom, po uputama rođaka, izvedemo ih u šljivik. A nijedan kengur ni makac…! Gledaju one puste šljive i sve uokolo, al kao da ih baš briga za to… Kad, eto majstora zidara, što su komšiji (navede on i kojem) novu kuću ozidali, pa kad je ukrovljena, da joj malterišu zidove spolja. Kad to videše kenguri, poskakaše smesta onamo, dohvatiše alat pa udri malterom po fasadi, majstorski baš, kao da su ljudi. Nemamo kud, pustismo da to završe, zovnem rođake, oni se žale: „Izvini, greškom smo ti umesto kengura berača šljiva poslali kengure fasadere!

NESUĐENI MEGDAN SA VRANJANCIMA

RADEĆI sa tim pripovedačima neke od svih tih smešnih reportaža za „Novosti“ i to uz njihov pristanak oberučke, predložih im da se oprobaju na nekim takmičenjima humora. Recimo, u Gornjem Milanovcu već beše pokrenuta čuvena „Makljanijada“ koja neguje isključivo taj žanr, Šabac ima „Čivijadu“ dok se za lažove iz Vranja smatra da su neprevaziđeni…

– Ama jok! – ne daju svi oni ni čuti, i to kategorički. – Jer to su laži, a sve ovo što mi pričamo i pričaćemo, je istina i samo istina! Verujte nam na reč!

Ipak, predlog jednog njihovog sugrađanina koji ne spada u njihovu „branšu“ – da ukrste koplja sa Vranjancima, na kraju prihvatiše. Čak su, neki stvarnim imenima i prezimenima, stajali iza izjave u „Novostima“ kojom Vranjance pozivaju na megdan na Rudnik, ili ako pak oni neće ovamo, da Rudničani odu tamo… Prošlo od tada mesečak dana, s njima se u istoj kafani „Kod Drage“ opet sastanem usput, bez ikakvog prethodnog dogovora, ovog puta mojim sasvim drugim poslom.

– Oćeš li da objaviš: Vranjanci nam čvrsto obećali da će oni doći na Rudnik, al sve nešto odlažu, pa odlažu… Neće ni doći. Ama, lažovi su to, rekli smo već!

Autor zapisa: Milorad Bošnjak, novinar „Novosti“