• april 4, 2020

Humor u doba korone (III)

foto:pixabay.com

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

АPETIT

Javlja mi moj ispisnik Radovan, javlja sa drugog kraja grada:

– Alo, ispisniče! Ne znam kako je kod drugih, ali ova samoizolacija na mene deluje baš dobro. Podigla mi je apetit za 50%, jedem, bre, sve što ranije nisam mogao: slaninu „sapunjaru“, boraniju iz konzerve, špagete, kora suvog hleba mi slatka. Znaš, ništa ne radim, mozak na otavi. Otkrio sam da se dosada najefikasnije ubija kad uposliš zube.

Drago mi zbog njega, otkad ga znam – koža i kost.

– Šta ti na to veli Stanija? – pitam.

    – Bogami joj drago. Kaže: „Počeo si da ličiš na čoveka“, pa samo gotovi i iznosi preda me. Evo, za dve nedelje samoizolacije sam dobio tri kila, a ako potraje još mesec dana, izbih na 70 kila. Idealno, toliko sam i visok, mislim ono iznad jednog metra.

    – A šta ćeš ako korona potraje još dva meseca?

– E, onda ću na dijetu da skidam salo. Jabuku za doručak, dve pomorandže za ručak, tri plazma keksa za večeru. Neće biti teško, ionako će mi apetit otići do đavola.

MИНХАУЗЕН

Stojim na terasi stana i pušim cigaretu. Spazi me sa svoje terase, iz zgrade preko ulice, komšija Srećko. I on izašao da ispali jutarnju dozu.

– Nećeš m i verovati, ali istina je. Ja sam ti smrt za koronu.

– Kako to, komšija? – ne verujem mu, ali hoću da čujem.

– Kao što znaš, pušim već 30 godina. Svako treće veče, prikradem se do trafike u centru garda, rizikujem, ali ne mogu bez dima. Tako sam ti i navukao virus. Osećam ja: grepka me u grlu, komeša mi se nešto u plućima, korona je, ima ih bar desetak primeraka. Potraja tako jedan dan, dva dana, treći dan se smiri, a četvrtog dana ujutru, dok sam se umivao, strašno se zakašljen nad kadom. Kad, prolete nešto kroz grlo, pa kroz usta, pa – bup! – u kadu pljesnu. Zagledam se bolje, ne vidim ništa. Odem po naočari, kad imam šta da vidim: deset korona mrtve u kadi leže. Iste one kakve ih na televiziji slikaju.

– Ma, komšija Srećko, da ti to nisi sanjao?

– Jok, brate! Gledao sam ih kao što sad tebe gledam. I znaš šta sam zaključio? Ubio ih nikotin! Ali, molim te, ne šiti ovo dalje, propušiće nam se narod, a to nije zdravo.

ČEŠANJE JEZIKA

Lepo martovsko veče. Pred zgradom na uglu dveju ulica četvorica penzionera. Dojadila im samoizolacija, sazvali se telefonima i izašli na trotoar da se vide i iščešu jezike. Znam ih, svi su, šezdesetih godina prošlog veka, došli iz sela u grad, zaposlili se i stekli penzije i stanove. Srećko je iz Ba, Miloš iz Srezojevaca, Bogdan iz Vrbave, Janko iz Trudelja. Stoje jedan od drugoga na dva metra i pričaju kroz rezedo maske.

 – Čuo sam da su Trudeljci sekli bukvu u strani, pa da im ne bi pala u potok, vežu konopac za vrh drveta, a drugi kraj za kljuse da povuče uzbrdo. A bukva im pljusne u potok i još kljuse preko sebe prebaci – zadirkuje Janka Miloš.

– A Srezojevčani pravili kuću, pa okratili glavnu gredu za čitav metar. Onda su je namazali mašću i po trojica dohvatila za krajeve, zapeli da je istežu – zaceri se kroz masku Srećko.

– Samo ti ćuti! Kad je kmet sela Ba doneo među Bašane prvu čizmu, ceo su dan pogađali šta je to. Najzad su se složili da je to kanija za budak – reče Bogdan i svi se nasmejaše.

– U tvoje selo, Bogdane, autobus je prvi put došao kad si ti bio regrut. Opkolili ga Vrbavci i prepiru se oko toga da li je autobus muško ili žensko. Na kraju su ga prevrnuli na bok da vide šta je – ispriča Janko kad je na njega došao red.

Sluša ih iz mraka svoje terase na prvom spratu porodična penzionerka Jelica, pa se i ona oglasi:
    – Sklanjajte se, budale, u zgradu, ili da zovem policiju da vas malo provoza „maricom“.

Dok dlan o dlan, na trotoaru ne beše više nikoga.

МOLIM, JEDAN DRON

– Alo! Je l’ to Kol-centar?

– Jeste, šta vam treba: hleba, mleka, toalet-papira, maske, alkohola…? – nabraja mi u uvo ljubazan sopran.

– Ništa od toga, treba mi jedan manji dron. Molim vas!

– Kakav dron? Šta će vam to?

– Da izvede kućnog ljubimca u šetnju. Pet dana moj Džoni, engleski terijer, nije video sunca. Ako ja moram da čamim u stanu, ne mora on.

– A kako mislite da ga dron prošeta?

– U kom veku vi živite, gospođo? Lepo ću da za dron privežem dug povodac, a dron će da poleti i odvede terijera u park da se istrči, da obavi neke radnje koje već pet dana u stanu čini, a posle 20 minuta, da mi ga vrati. Dron ću, ako nemate ništa protiv, zadržati sve dok zakon ne dopusti da sam izvodim psa u šetnju.

 – Primljeno! Očekujte pomoć za pola sata – usliši gospođa molbu.

Zaista, kroz pola časa se na vratima pojavi krupan momčina i, smrtno uozbiljen, reče:

– Svi su nam dronovi trenutno zauzeti, pa ću ja… Dajte mi psa.

 

Violeta

Prethodni članak

Gradsko groblje

Sledeći članak

COVID 19 u GM: Zbog opreza će još 158 sugrađana morati u izolaciju