Piše BOŠKO LOMOVIĆ

VEČNI DESETERAC

Skrenu mi danas, e-poštom (hvala internetu!) na deseteračke stihove iz Višnjićeva vremena moj prijatelj Stevo Ć. iz Beograda. U njima pop Luka upućuje, podučava Zmaja od Noćaja da mora biti oprezan:

„Tvrde straže pokraj vode vrzi,

da ne može tica prolećeti,

a kamoli tatar prokasati

i od Bosne knjigu pronijeti“.

Koliko li je samo narodni pevač od pre dvesta i više godina bio mudar, koliko je taj deseterac večan, aman kao da je sročen za ovu našu nevolju u kojoj je vrag odneo šalu u svoju rupu.

Evo kako ja to gledam: pop Luka je ekspertski tim naših doktora i državnih zvaničnika koji opasnost shvataju i savetuju da budemo na oprezu, da iz kuća ne izlazimo; Zmaj od Noćaja je policija koja treba da preporuke doktora i mere vlade striktno sprovedu u državi „da ne može tica prolećeti“; tatar (iliti glasnik) je grupa neodgovornih pojedinaca koji – nikako ne mogu reći nesvesno, nisu to deca niti maloumnici – seju virus po kafićima, ulicama, parkovima, na žurkama; knjiga (opasno pismo) koju tatar treba iz Bosne da u Srbiju Turcima doturi, nije drugo do onaj loptasti virus što ga na televiziji, crvenog i zelenog, sa isturenim pipcima, milion puta uveličanog gledamo.

Sve nam je deseterac rekao, pa ko ima oči da vidi i uši da čuje…

NIJE KUMA DUGME

Tek se četvrte sedmice samoizolacije setih da imam kumu ma periferiji grada. A kuma nije dugme na kaputu. Okrećem brojčanik fiksnog.

– Kumo, bre! Živa li si?

– Vala, po tebi, kume, mogla sam i ne biti.

– Izvini, znaš kako je, nikud iz stana, a frka stalno. Ne, nisam te zaboravio, svakog dana pitam sebe kako li je mojoj kumi u samoizolaciji?

– Isto mi je, ni ranije nisam iz kuće izbivala: do pošte po penziju, do frizerke i to je sve. Boli me ova prokleta noga.

– Treba li ti šta, fali li šta u kući?

– Hvala, kume, svega imam, a malo mi treba. Sreća te sam uspela pre ovog zatvora da ofarbam kosu. Sad nit bih mogla kod frizerke niti bi ona mogla kod mene. Kud bih da nisam!

– A kud ćeš sad, moja kumo, i kad jesi?

– Nikud, vala!

– Znam te, kumo, voliš da si sebi lepa, da u ogledalu ne ugledaš u kosi nijednu belu – komentarišem kad me više nikje mogla čuti.

POSLE 17 GODINA

Ručam ti, danas, pa izađem napolje; sunčan dan, šta ću u kući. Krenem u svoj kafić, kad u bašti, sama za stolom, moja školska drugarica; odavno živi u velegradu. Beše najzgodnija u razredu i, priznajem, nisam tada bio ravnodušan. Poslednji put smo se videli na proslave 40 godina velike mature, a od tada je proteklo 17 godina.

– Ti li si, Rajna! – obradujem se kao najrođenijem, te se, na oči brojnih gostiju u bašti, izljubimo. – Otkud u našem malom gradu?

– Nisam odavno bila, a odavde nosim najlepše uspomene.

– Konobar, dve espreso sa mlekom!

Stigoše kafe, zapalismo po cigaretu moga „ronhila“ i raspričasmo se. Sećaš li se ovoga; gde li je sad onaj; šta je sa onom što je bila zaljubljena u onoga; koliko li nas je još što zemljom hodamo… – razgovoru kraja nema. Ostasmo, bogami, do predveče; popismo još po jedan espreso i spržismo po tri cigarete. Dogovorismo se da se i sutra, posle ručka, nađemo na istom mestu, ima još mnogo đačkih doživljaja koje nismo uspeli da oživimo.

Imam odavno lepu naviku da katkad, posle ručka, odspavam sat, sat i pô. Otkako sam u samoizolaciji, to mi je svakodnevni ritual.

Babi se snilo što joj bilo milo.