Piše BOŠKO LOMOVIĆ

BESMRTNI TELEFON

Priča mi, en passant, Sreten, otac srednjoškolke i osnovca, kako provodi dane samoizolacije.

– Ja pred ekranom, supruga za šporetom (četvora usta, a svi pri apetitu), deca svako u svojoj sobi, „idu“ u školu kroz laptopove… Da nije telefona, pošizili bismo bez žive reči. Zovu prijatelji, kolege sa posla, rođaci, ispričamo se, bude nekako lakše, nisi sam na svetu.

– Na fiksni ili mobilni?

– Imamo četiri mobilna u kući, ali uglavnom zvone dečji; nema razgovora bez starog, dobrog Belovog izuma. Glas nekako čistiji, prisniji. Mobilni ti je kao plastična ruža: lepo izgleda, ali ne miriše. I tako, jedva čekamo da zvrkne „fiksać“, a onda ko će pre, supruga ili ja. A kad se ona zakopa u kuhinju, a ja zablenem u tv-statistike kriznih štabova – koliko zaraženih, koliko umrlih u svetu i kod nas – ili prispim, pojave se kćerka ili sin iz svojih soba: „Ima li ko živ u kući? Pola sata zvoni telefon, ne možemo da učimo!“ Onda nas dvoje matorih pojurimo u predsoblje i otimamo se oko slušalice; svako veruje da baš njega zovu.

– Jeste, telefon ti je u ovoj pandemiji ponajbolji prijatelj – odobravam.

– Još kako! – prihvata Sreten. – Jednoga dana, neko će nasušnom telefonu morati da podigne spomenik.

– Za života ili kad umre? – malo se šeretim.

– Za života, kao što su nicali spomenici po čitavoj državi najvećem sinu naših naroda i narodnosti – zaneseno govori Sreten, a kad shvati šta sam pitao, podiže ton. – Ti se sprdaš! Kako telefon može da umre?

ŠТА ĆE BITI POSLE

Što može slučaj da udesi, ne mogu ni svi planeri ovoga sveta! Opet subotnje jutro, a ja pred „Maksijem“ udarim na Draška. Onoga što sve zna kako je i kako će biti.

– Znaš li, jarane, šta će biti posle „kovida 19“?

– Biće što će biti, ništa drugo – filozofiram ja.

– Pitam te šta će biti sa Evropskom unijom – dotpunjava svoje pitanje. – Pročita li u novinama šta kaže onaj francuski novinar Žan Kristof Bison: „Raspala se, samo to još ne zna“. To ti je, od početka, bila vreća puna rogova. Kad je zagustilo, niko nikog ne gleda, svako u se i u svoje kljuse. Ko se u nevolji našao Talijanima i Špancima?

– Kinezi, Rusi i Kubanci – idem mu niz dlaku.

– Tako je, jarane! Ko Amerikancima? Opet Rusi – pita i odgovara.

– Kako vidiš NATO posle svega? – začačkah delikatnim pitanjem.

– Šta ti govori to što su tovare kineskih maskâ, upućenih Nemačkoj, Amerikanci oteli na aerodromu u Bombaju. Neka poumiru Alemani, neka preživi ujka Sem! A ojađeni Nemci opominju ujka Sema da se ne sme voditi logikom Divljeg zapada. Neće proći mnogo, a deci ćemo pričati bajku: „Bio jednom jedan NATO, pa imao 30 sinova…“

– Oduvek je neko u svetu sedeo u vrh sofre: Džingiskan, Napoleon, Hitler, Staljin i Ruzvelt zajedno… I slama kad se sakupi ima svoj vrh, tako i svet – žurim  da saznam šta Draško o tome misli.

– Moj pokojni deda je govorio: „Svetom će zavladati žuti čovek na belom konju“ – odgovor mu je ličio na rebus.

– Razumeo sam, a sad požurimo da se kući ne vratimo praznih cegera, razuzeće se hleb i mleko.