Piše BOŠKO LOMOVIĆ

NA BAZI BEZ OSNOVE

Iduće subote neću da izlazim. Samo da se, pred „Maksijem“, ne susretnem sa sveznajućim  Draškom. Gotovo da znam šta će mi reći.

– Znaš li ti odkuda nam je ovo došlo? – pitaće me.

– Otkuda to ja mogu znati – odgovoriću.

– Poslato sa Marsa – otkriće tajnu koju samo on zna. – Šta ti to govori? – dodaće još.

– Meni ništa, a tebi? – odgovoriću i upitati.

– Govori mi da nismo sami u vasioni. Da, recimo, na Marsu žive ljudi kojima se mi ne dopadamo, pa su nam poslali biološko oružje da nas uništi. A njihovo oružje je ubojitije od naših tenkova, topova, aviona i raketa sa bojevim glavama – podučiće me Draško.

– Dobro, i šta ćemo sad? – pitaću ga, jer nešto moramo da učinimo.

– Moraćemo da pregovaramo. Nekoga ćemo poslati da pregovara o obustavi neprijateljstava – imaće on mudar predlog.

– Bi li ti, Draško, otišao da razgovaraš sa Marsovcima? – predložiću.

– Mala žrtva za spas naše planete – ponosno će prihvatiti.

– A na kojem ćete jeziku pregovarati? – dočekaću ga.

– Na srpskom, naravno. Mi smo nebeski narod, svi vanzemaljci znaju srpski, to ti je kod njih kao na Zemlji što je engleski.

– Kako misliš da odeš na Mars kad je na Zemlji sav saobraćaj zaustavljen da se virus ne bi širio, a Rusi i Ameri više ni rakete u nebo ne ispaljuju? – upitaću ga, računajući da sam našao „caku“ kako da ga zaustavim.

– E, baš si operisan od svake nauke! – naljutiće se. – Razgovaraćemo telepatski.

– Izvrsno! Pozovi mene kad razgovor počne da vam vodim zapisnik – ponudiću se. – Samo, govorite glasno da čujem i zapišem.

– Džaba je, ništa ne razumeš, vidim da gluvom šapćem – dići će ruke od razgovora u ući u supermarket.

TRIPUT BRZO: BULDOŽERISTKINJA

Sve smo teme obradili, supruga i ja, otkako smo proglašeni „rizičnom grupom“. I gde je Marko orao drumove; i kud se dede Đurađevo blago; i što je Jana ostavila inženjera i preudala se za električara. Sad ćutimo: ja kroz naočare šetam redovima Isidorinih „Zapisa o mom narodu“, ona pegla; u stanu se čuje samo šištanje pare iz pegle. A onda će ona:

– Šta ti imaš protiv narodnih poslanica?

Gde me tu nađe, pomislih i podigoh oči sa knjige.

– Nema narodnih poslanica! Ima poslanica koje su, kao poruku i poduku, sveti apostoli slali Solunjanima, Korinćanima, Efežanima…

– Ne pravi se nevešt, govorim ti o rodnoj ravnopravnosti.

– Nema rodne, već polne ravnopravnosti – kontram ja „zvaničnom“ stavu. – Muškarac može da ispegla košulju, ali će to uraditi lošije od većine žena; žena može da radi u stovarištu žita, ali će tovariti na rame lakše vreće. U tome ja vidim božju ravnopravnost.

– Zar se, danas, muškim poslovima ne bave i žene, pa je pravo da se ženski vozač aviona nazove pilotkinjom.

– Kad me za jezik vučeš… Hajde, kako ćeš prevesti u ženski rod ova zanimanja: varilac, kovač, kosač, kamenorezac, drvoseča, svirač, trener, buldožerista? Hoćeš još? – unapred se radovah njenoj nemoći.

– Pa…varilica, kovačica, kosačica, drvosečkinja, sviračica, kamenoreskinja, buldožeristkinja… – poče da nabraja mučeći se.

– Varilica ti je aparat za varenje, Kovačica je ime sela u Banatu, kosačica je sprava za košenje. Ali, sve prihvatam ako brzo tri puta izgovoriš reč „buldožeristinja“.

Poče ona, ali ne ide: muca, guta slogove, trokira kao loš motor.

– Kad je narod stvarao jezik, trudio se da bude jasan, melodičan, da se svaka reč lako izgovara. Ni učenom Vuku nije padalo na pamet da narodni jezik popravlja, već ga je samo sistematizovao, a neuke feministkinje hoće vreću da pune rogovima.

– Ti si, znači, protiv psihološkinja, filozofkinja, pedagoškinja…?

– Jesam, ali su protv njih i mnoge žene psiholozi, filozofi i pedagozi. Uostalom, pristaću i na to, ali hoću i ja da budem ravnopravan. Neću više da budem ukoljica, izelica, prznica, kukavica, ulizica i propalica. Hoću muško ime za te moje osobine! – gotovo podviknuh.

– Muški šovinista! – odbrusi mi, ali nađe samo za „kukavicu“ muško ime: kukavac.

– Izgubila si! Kukavac je bednik, mučenik, nesrećnik, a ne čovek bez imalo hrabrosti i odlučnosti. Narod kaže za jadnika da je sinji kukavac.

Supruga ućuta i prileže na peglu, a ja nastavih da budem Isidorin prilježan čitalac. Da sam žensko, pomislih, ne bih bio čitalica (od čitalac), nego čitateljka od čitatelj.