Piše BOŠKO LOMOVIĆ

A SAD OZBILJNO: PČELA ILI PAS?

Pčela pa pas – nipošto pas pa pčela! U ovim danima sveopšteg karantina, uredbom vlade, mogu svoga psa (ako ga imam u stanu) dvaput dnevno da izvodim u šetnju i u vreme policijskog časa. U mojim godinama ne mogu nijednom da obiđem pčelinjak (ako ga imam) na ivici grada. A odranije važi zakon da me čeka novčana ili zatvorska kazna ako zlostavljam ili (kukala mi majka!) usmrtim psa, svoga ili tuđega. Ako pčeli otkinem krila ili je prignječim uz tle đonom – nikom ništa! Pročitah nedavno da kad ugine poslednja pčela na Zemlji, za četiri godine umreće poslednji čovek. Neće preživeti pčelinju smrt. Kad ugine poslednji pas, hoće li dan pre nego što bi ga svakako nestalo, nestati čoveka? Trebalo bi društvene zakone usaglašavati sa prirodnim, inače nam se loše piše.

Iako je aksiom da čovek i te kako zavisi od života biljaka i životinja, nisam siguran da je u tome pas presudan. Ne shvatite me kao dušmamina pasa, naprotiv, ali treba stvari poređati po značaju. Postaviti u vertikalu, važnije od važnog: kravu, srnu, reku, šumu, vazduh, šljivu, lava, izvor, pčelu, glistu, pirinač, kukuruz, svakako i psa, kojota, kukutu, zmiju… Svi su božiji stvorovi, dakle treba da postoje. Čovekovo je da ih poređa po važnosti za sopstveni opstanak.  

Kaže se: ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže trag. Tako je i covid 19 došao u pravi čas. Da pokaže trag našeg (ne)shvatanja života, našeg nehaja prema budućnosti, trag našeg favorizovanja prolaznog u odnosu na sudbinsko. U pamet se, homo sapiense!

RAZMIŠLJATI NE, MISLITI

Pitam komšiju, profesora filozofije u penziji, šta radi u doba korone. Sretosmo se u haustoru: ja poneo smeće u kontejner, on se od kontejnera vraća.

– Razmišljam. Neprekidno razmišljam – odgovori mi kroz masku.

– Nemoj razmišljati, bolje je da misliš – posavetovah ga.

– U čemu je tu razlika? – čudi se.

– Velika – odgovaram i još ga više začudih. – Vidiš, kad razmišljaš, sekiraš se što ti razmišljanje ne daje rezultat, rešenje, trošiš se uzalud, ubijaš imunitet. To je kao kad ubaciš u prvu i kolima ideš uz vrletan put: motor jauče, benzin otiče, a ti se pitaš hoće li te izvući uzbrdo ili neće. A kad ne razmišljaš nego samo misliš, to ti je motor na leru: radi lagano, ne zapinje, kola stoje u mestu, benzina jedva malo trošiš.

– Pa šta mi savetuješ?

– Misli kako je nebo plavo, a ne razmišljaj što je i od čega takve boje. Misli kako je lepo uživati u godišnjim dobima, izgrevu sunca i sutonu, a ne razmišljaj do kada ćeš uživati. Misli kako će ovo zlo da prođe, a ne razmišljaj kako će i kada proći. Ti misli, a drugi neka razmišljaju.

– A šta ti misliš, komšija? – htede da čuje kako je ja snalazim.

– Ne mislim ništa, samo ti kažem…

BEZ „KETERINGA“, MOLIM

Upokojio se, prekjuče, jedan iz moje ulice. Nije ga dotukla „korona“, deveta decenija, dotrajao ili što bi u Ciganmali rekli: „Umro od smrta“. Prolazi povorka ka groblju: napred krstača, pa sanduk na prikolici (prost sanduk, nema ko da se divi luksuznom), zatim pop oteže: „So duhi pravednih, upokojutsja u blaženoj žiznji raba tvoego“, za popom troje-četvoro najbližih.

Gledamo sa terase stanova, ja i prvi komšija, povorku, a kad malo odmakoše uz ulicu, prokomentarisah:

– Ovo ti je, uz svu žalost bližnjih, dobra strana ovog virusa. Nema gungule, na groblju se neće deliti stotine plastičnih kutija sa dva parčeta pečenja, kriškom hleba i dva kisela krastavčića („ketering“), neće se, potom, rođaci iz drugih mesta posebno voditi na ručak u restoran. Ovako bi trebalo i kad „korona“ prođe.

– U pravu si, komšija, naša sahrana košta kao dobra svadba. A ovako: sanduk, pop, nekoliko sveća, na grobu pogača, gibanica, pečena kokoš, dve flaše soka, polić rakije i još pokoja sitnica što se valja. Sve to ne košta više od 150 evra. A mi se rasipamo, ne shvatamo da ne možemo pokojnika oživeti tim što ćemo nahraniti i napojiti dvesta-trista „mnogo ožalošćenih“ – dade mi komšija za pravo.

– A kako ćeš ti, komšija, kad ti otkuca poslednji sekund? – neslano se našalih.

– I ja ću ovako, nema „keteringa“. Ali ću prvo da pojedem i popijem sve ono što bi mi, inače, toga dana drugi pozobali..

– Moraćeš brzo da jedeš i piješ – bocnuh ga.

– U jezik uganuo dabogda! – dobaci mi i povuče se sa terase.