• april 7, 2020

Humor u doba korone

foto:pixabay.com

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

Laktovanje

Obradovah se, jutros na ulici, kumu Zoranu. Raširenih ruku mu idem u susret, da se kumovski izljubimo, nismo se videli bar tri meseca. On zaturio glavu unazad, a isturio lakat napred. Mora da je nešto ljut na mene.

– Evo ti ga na, i tebi! – odbrusim prkosno i isturim lakat.

Kum svojim očeša moj lakat i upita razdragano:

– Gde si, kume, ovih dana? Baš sam se plašio za tebe. Ova korona…

– Najpre ti meni objasni šta ti ovo znači?

– E, kume, vidiš: doskoro smo laktove pokazivali onima sa kojima se svađamo ili su nam služili pri napredovanju u karijeri. Sad se laktovima pozdravljamo. Više se ne rukujemo, nego laktujemo.

– Aaaa, shvatio sam. Pa hajde, kume, pošto se nismo dugo videli da se još jednom srdačno laktujemo.

Na distanci

Sedim u stanu i smišljam kako da dokupim veknu-dve, ova što mi je još nepojedena skorela se i obajatila. Utom zvoni neko na interfon.

– Poštaaaar! Na stepeništu vam jedna knjiga, ne može da uđe u sanduče. Ja odoh, a vi siđite i uzmite dok nije neko…

Doskora mi je knjige kj časopise donosio na vrata.

Oko podne se okuražim i odem do najbliže prodavnice po veknu. Samo što ukoračih, prodavačica povika:

– Recite brzo šta vam treba i izađite!

Rekoh i izađoh natraške. Ne bi dugo, a njena ruka u hirurškoj rukavici mi proturi kesu, govoreći mi kroz staklo.

– Izvinite, komšija, vi ste rizična populacija pod posebnom zaštitom države. Ne bih da mene okrivite ako vas zadesi … ne daj, bože!

U stanu me dočeka zvonjava telefona.

– Izvolite! – odazvah se glasno i prepoznah glas prijatelja iz šah-kluba.

– Odmakni usta od slušalice, duvaš mi direktno u uho.

– Kakve to veze ima?

– Ima, ima! Đavo ne ore niti kopa, već gleda kome će vrat slomiti. Samo ti odmakni usta.

Jagma

U našoj prodavnici komšinica Zorka priterala kolica kasi, plaća i puni četiri kese. Pet kila krompira, dva kila pasulja, tri litre mleka, četiri zejtina, deset kesica palente. Na kraju i tri pakovanja toalet-papira, u svakom po deset rolnâ.

– Sačuvaj mi pet vekni, sad ću da se vratim – zapoveda kasirki.

– Komšinice, poslaću ti u stan inspektora da popiše šta si sve kupila – našalih se neslano.

– Ma, pusti me, komšija! Danas mi dolaze gosti.

– Koji gosti kad su svi u karantinu, niko nikom ne dolazi?

Skrozirala me je očima kao najgoreg dušmanina.

– Šta ti treba da džaraš u osinjak? – prebaci mi Radoje sa sprata iznad mene, sa prepunim korpama u obe ruke.

– A šta treba narodu ovolika hrana? Za toalet-papirom je prava jagma.

– Ljudi su u karantinu, neko u kući neko u stanu, i dan i noć. Šta im drugo ostaje nego da bar dobro jedu. A kad se dobro jede, povećava se potrošnja toalet-papira – objasni mi Radoje.

– Logično – moradoh da se saglasim.

Do kioska i natrag

Ne volim kad mi nešto zabranjuju. A i samodisciplina mi nije u zbiru karakternih vrlina. Zato stavljam masku, navlačim hirurške rukavice, natučem šešir na oči kao da ću u pljačku banke – da me komšije sa prozora, što iz ruku ne ispuštaju mobilne, ne prepoznaju. Onda, proturam oči kroz vrata: uz ulicu, niz ulicu. Nikoga. Idem po jutarnje novine. Hodam na prstima da me đonovi ne odaju. Krijem se iza stabala lipa dok prođe policijski auto.

– Gospodine, kusur! – viče za mnom devojka iz trafike sa petodinarnom na dlanu ruke.

– Ma ne, gospođice, bežim ja dok me nisu dokusurili.

U povratku, onih stotinjak koraka ili desetak više, vučem se uza zidove zgrada, oprezno, zategnut kao luk, trgnem se kad iznad ulice preleti golub (što njih nisu smestili u karantin?).

I tako svako jutro dok mi, jednoga jutra (ne dao Bog!) sudija za prekršaje ne naplati novine 150 hiljada dinara. Kao u doba one inflacije od pre 30 godina.

Predsednikov osmeh

Moli me svakodnevno, sa malog ekrana, moj uvaženi Predsenik (baš mu je teško, ne bih mu sad u koži bio):

– Molim te kao Boga, ne izlazi iz kuće! Ti si kritična populacija, sam ćeš sebi život da ugroziš; sve što ti treba, biće ti doneto na vrata. Evo, pozovi na ovaj broj.

– Ne razumem, dragi Predsedniče, zašto je državi više stalo do mene nego meni samome do sebe?

– Ti si generacija koja je ovu zemlju izgradila, dug nas mlađih je da te čuvamo i poštujemo, da te zaštitimo od ove pošasti…

Ali ja, namćor kakav jesam, kontriram Predsedniku, sasvim uozbiljen:

– Hvala Vam  na tome, ali naživeo sam se i nauživao života. Ovo je bogomdana prilika da se država, višom silom, liši jedne beskorisne izelice koja, već 17 godina, kao miš krišku sira, gricka penzioni fond.

– Da te ne zna, sad bih te strpao u aps – reče i razvuče lice u osmeh.

– Uspeo sam, Predsedniče! Najzad ste se nasmejali. Smeh je najbolji lek. Pa i protiv korone.

Lutalice

Pozva me komšija Jovan sa sprata iznad mene. Telefonom. Njemu je 64 godine, može da izlazi na ulicu još godinu dana:

– Alo, komšija! Da ti pričam. Šetao sam se danas gradom i zaključio da su psi lutalice savesniji nego ljudi. Nigde jednoga, ama ni za lek, ni na ulici niti u parku. A sećaš li se koliko ih je bilo: malo-malo pa nekoga ugrizu i olakšaju opštinsku kasu za 30.000 dinara.

– Ne lupaj, komšija, otkuda paščetu savest, ono se vlada prema životinjskim nagonima – podučim ga.

– Savest ili nagon, svejedno, uglavnom psi se povukli u svoje brloge i čekaju da prođe ova nesreća. Neće da rizikuju da ih nesavesni građani zaraze koronom.

– Dobro, dobro, komšija Jovane – hoću da skratim razgovor.

– Ma nije „dobro, dobro“! Šta ako samo psi lutalice prežive pandemiju?

– Svejedno će i oni pocrkati. Neće imati koga da ujedaju – gorko se našalih i zalupih mu u uvo slušalicu.

Natalitet

Ma, ljudi moji, čuste li? Jedan političar izjavi da će korona dobro doći za podizanje nataliteta. Sigurno je mislio na nas starije od 65 godina: saterani smo u četiri zida, ništa ne radimo, dobro se hranimo, dosadno nam, baš bismo mogli da povedemo bitku protiv „bele kuge“.

Zaboravio je on da ne postoje osnovni uslovi za takvu bitku.

Prvi uslov: nema telesnog kontakta, jer je vlada odredila da rastojanje između dve osobe mora biti najmanje dva metra.

Drugi uslov: nema predigre, jer radi efikasnog suzbijanja virusa nije dozvoljeno ni rukovanje, a kamoli grljenje i ljubakanje.

Treći uslov: nismo ga ispunjavali ni pre korone, a ako ćemo tek sad ovako zabrinuti, nervozni, narogušeni… Tandara-broć!

Razvod

Lako je bilo pre. Započne žena svađu, a ti na vrata. Dobaciš joj: „Samo ti pričaj, sad ću ja doći“, i strčiš niz stepenište da te ne stigne oklagija. Sad nemaš kud: ili ćutiš ili se svađaš, a ne znaš šta je gore.

– Ja ovako ne mogu – hvata se žena za glavu. – Moram da se razvedem. Odoh kod brata u selo da hranim stoku, šetam po avliji i sadim luk u bašti. Da dišem, bre!

– E, neće moći! – spremno prihvatiš izazov. – Ne možeš da se razvedeš, pa da si sveti Petar!

– Što ne mogu? Mogu ako hoću, a hoću.

– Ne radi notar, ko će da ti napiše zahtev za razvod braka?

– Sama ću ga napisati, nisam nepismena.

– Nema ko pred sudom da te zastupa, ne radi advokat.

– Šta će mi advokat? Pola je ovde moje. I ja sam ovu kuću kućila. Imam svedoke.

– Tvoji svedoci su svi u kućnoj samoizolaciji, niko neće sad da se odazove sudskom pozivu, a i ne sme, jer ga čeka kazna od 150 hiljada dinara ako izađe na ulicu.

– Idem sama pred sudiju. Makar me policija i uhapsila na ulici.

– Pred policiju možeš, pred sudiju ne možeš, ne radi ni on – odapinješ poslenju ubojitu strelu ka razjarenoj supruzi.

– Dovraga, kad mi najviše treba, niko ne radi – splasnu najednom u njoj sav bes. – Hajde da večeramo.

Violeta

Prethodni članak

Stefanović: Do uspostavljanja kol centara namenjenim besplatnoj pomoći starijima od 65 godina, mogu pozvati broj 192

Sledeći članak

Vojska Srbije od juče počela obezbeđivanje Opšte bolnice