Umesto poslednjeg aplauza

Iz našeg Milanovca je, pre tri dana, otišao iznenada tiho i dostojanstveno, kako je i živeo, još jedan bard milanovačkog glumišta – Miodrag Mišo Tanasković, Mišo Kapetan kako ga je zvala cela čaršija. Za života se upisao u njeno trajanje i zato, iz nje nikad neće otići, jer će ostati u pričama i sećanjima Milanovčana.

Kad nam odlazi neko drag sve odjednom stane i podseti nas na prolaznost, na godine koje su prošle i koje se njegovim odlaskom pretvaraju u sećanje. Ovo je sećanje na čoveka koji je izgarao na pozorišnoj sceni više od pola veka i odigrao 60 uloga, na čoveka koji je kulturi Milanovca dao mnogo, radeći to srcem i dušom – bez ikakve naknade.

Miodrag Mišo Tanasković rođen je 1939. godine u Ozremu. Nakon završetka Gimnazije otišao je na školovanje u Vojnu akademiju u Ljubljanu. Službovao je u Sinju, a potom je između šanse da napreduje u službi u čin majora, ili da se vrati u rodni grad odabrao ovo drugo, posvetivši se porodici i svom gradu. Bio je dugogodišnji načelnik Doma JNA.

Tu je bio svoj na svome. Tu se razbuktala odavno probuđena ljubav prema pozorištu te su Milanovčani mogli da gledaju mnoge predstave poznatih teatara i da ugoste najznačajnija imena pozorišne scene tadašnje Jugoslavije.

I krenulo je. Kažu glumac se rađa, a sve posle toga je njegova nadgradnja. U početku je to bila ekipa sadašnjeg „Nebeskog teatra“ kome se sada i Mišo priključuje (Glire, Draško, Boro, Sule, Mungos, Moca i drugi).

Bilo je to vreme kada su poznati reditelji, prepoznavši kvalitet milanovačkih glumaca dolazili i režirali predstave u gradu pod Rudnikom. Tako su, Jovan Ristić, Boro Atanasković, Rajko Rakićević, Pera Govedarević, potom i Mihailo Kostadinov, od palanke napravili malu prestonicu pozorišta koje je nastupalo širom Jugoslavije.

Mišo je u svakoj predstavi imao zapaženu ulogu, a potom se oprobao i u ulozi režisera. Najpre u predstavi „Vašar u Topoli“, potom u „Krivolovcima“, „Podvali“, „Život oca Teodora“, „Ko si ti bre“… Ostaje nezaboravna uloga Gazda Mladena u predstavi „Gospodar Mladenova kći“, uloga ujka Vase u „Gospođi ministarki“, kao i mnoštvo drugih u predstavama: „Bogojavljenska noć“, „Komandant Sajler“, „Čudo u Šarganu“, „Kamen za pod glavu“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Ožalošćena porodica“, „Sabirni centar“, „Mi nismo anđeli“… U svakoj od njih Mišo je ostavio pečat podjednako dobro igrajući različite likove i pozitivne i negativne, ulazeći im u suštinu i živeći njihove živote, dok je na sceni. I tako 60 puta – 60 života.

Za svoje umeće višestruko je nagrađivan i u Jugoslaviji i u Srbiji, a najvrednije priznanje, koje dobijaju samo odabrani je „Zlatna značka“ Kulturno prosvetne zajednice.

Mišo se oprobao i na filmu. Nezaboravna je uloga policijskog agenta u ostvarenju reditelja Torija Jankovića „Mirko i Slavko“, potom u dokumentarcu „Milanovčani u ratu 1912-1918.“ u produkciji TV G. Milanovac, gde je govorio pesmu Momčila Nastasijevića „Truba“, i ko zna koliko još televizijskih i radijskih emisija gde je odmeravao snage sa najpoznatijim glumcima poput Miše Janketića, Pepija Lakovića, Mirka Babića, Bate Živojinovića i mnogih drugih, u serijalu milanovačke televizije „Niz kaldrmu“, vodio je emisiju „Znanje imanje“ sa profesionalnim voditeljima, učestvovao u emisiji Radio Beograda „Selo veselo“, koju je uređivao Jovo Aleksić…

Beskrajno je mnogo dešavanja u kojima je Mišo učestvovao, a život samo jedan i u njega je sve stalo. Ne samo pozorište nego i književni rad, mnogobrojne svečane akademije, Sabori narodnog stvaralaštva, večeri „Pod grmom“ u Takovu, „Vidovdanski sabor“ na Rudniku za koji je napisao i pesmu koja je postala himna – „Sa Rudnika zakliktala vila“, potom i njegov rad na promovisanju „Crnućanke“ (odlazak u Nemačku kada je grupa proglašena najboljom izvornom grupom u Evropi, predstavljanje grupe u Zagrebu).

Mišo Tanasković iznad svega je bio učitelj koji je nesebično prenosio svoja znanja. Uz njega su stasale mnoge generacije milanovačkih glumaca, pesnika, voditelja programa, generacije koje su imale od njega šta da nauče.

Iako sav satkan od pravila koja je stekao tokom školovanja znao je da bude i šeret i da se našali. Da nije njega ne bi ostale zapisane mnoge istinite zgode i nezgode iz ove čaršije i pozorišta u kojima su samo imena izmenjena (opet zbog pravila). Neke od ovih priča objavljene su u godišnjaku „Slovo ćirilovo“, Gradske biblioteke (2020. godine).

Iz njegovog književnog opusa ostaće zapamćena i pesma o šajkači („Šajkača“) jedna od najlepših pesama u našoj književnosti, za koju malo ljudi zna i to samo zbog Mišove skromnosti. Pamtiće se i njegove pesme – pošalice u kojima je pisao o aktuelnim dešavanjima i objavljivao ih u zborniku KD „Zapis“. Društvo Srpsko-ruskog prijateljstva „Takovo“ mu je zahvalno za doprinos u stvaranju knjige „Milanovački Rusi“ u kojoj je opisao svoja sećanja na gimnazijske dane.

Poslednje Mišove aktivnosti u pozorištu su vezane za režiju predstave „Ko si ti bre“ (2005.-2006.) u obnovljenom Milanovačkom pozorištu, kao i za prvu Milanovačku „Školsku scenu“ 2007. godine čiji je jedan od pokretača.

Ipak, iznad svih uloga i svega što je uradio, čvrsto je stajala porodica kojoj je Mišo bio oslonac. Život u skladnom braku sa Bobom iznedrio je prerano otišlog sina Božidara i ćerku Mariju koja je nasledivši očev talenat stasavala u pozorištu i kojoj ostaje da istraje u tome kao on što je. A njegovim unucima koji su godinama na temu „Moj omiljeni lik…“ pisali o dedi ostaje da čuvaju sećanje na njega, kao i ono pismo krišom stavljeno u kofer Stefanu kad je odlazio u Ameriku sa savetima i porukom: Pamet u glavu.

Dragi Mišo, zavesa je pala i ovo je tvoj poslednji poklon vernoj publici. Muk i suze su naš aplauz. Klanjamo se tvojoj veličini. Putuj spokojno Kapetane u neku novu luku. Mirno ti more i dobar vetar, Kapetane naš.

Milena Marković