Profesor srpskog jezika, škole na Rudniku, Radovan Karaulić, iznenada je preminuo u 62. godini života. Sahranjen je 15. januara 2024. godine na Nikića groblju, na Rudniku.

Radovan Karaulić je rodjen 19. Januara 1962. godine u Aranjelovcu. Osnovnu školu upisuje školske 1969/70 godine na Rudniku. Od školske 1977/78 uči u gornjomilanovačkoj Gimnaziji po programu usmerenog obrazovanja i završava za “novinara – saradnika”.

Filološki fakultet u Beogradu (odsek za južnoslovenske jezike), grupu za srspki jezik, upisuje 1981. i  završava ga za četiri i po godine.

Svoju životnu izabranicu Bratislavu – Seku Mikić iz Kruševca, upoznaje 1983. godine.Njihova veza krunisana je brakom 1987. godine na Rudniku.

Od 1985 – 1989. profesor Karaulić radi kao honorarni novinar, a kasnije i urednik beogradskog dnevnog lista “Sport”.

Sa suprugom Sekom, seli se iz Beograda na Rudnik i od 1. 09. 1989. Počinje da radi u matičnoj školi na Rudniku kao nastavnik srpskog jezika.  U Gornjem Milanovcu, 11.12.1991. radja mu se kći Marija.

U svom mestu u kom je živeo, izuzetno je bio angažovan u svim društveno – kulturnim zbivanjima: sa svojim prijateljima (1990), osniva na Rudniku mesni odbor Demokratske stranke, koji kasnije postaje i opštinski.

Godinu i po dana (1994/95) bio je sekretar, pa predsednik FK Mladi Rudar. Osnivač je (1998) amaterske pozorišne trupe “Vojislav Ilić” sa Rudnika. Bio je član skupštine mesne zajednice Rudnik u dva mandata, kao i predsednik eko – komune “Mali raj”. Organizator je više kulturno – zabavnih manifestacija na Rudniku.

Bio je direktor rudničke škole “Arsenije Loma” u periodu od 2003 – 2010. Radio je na televiziji “Gornji Milanovac” kao glavni i odgovorni urednik od 2001 – 2003.

Prva štampana knjiga čiji je autor je monografija “Rudnička škola”.  Koautor je monografija “Rudnička hronika” i “Spomenar prosvetnih radnika rudničko – takovskog kraja”. Autor je prikaza “Spomenari moraju postojati – jer pamćenje je bezdušno kratko”.

Profesor Karaulić je pripremao izdanje knjige o FK Mladi Rudar. Ažurno i vredno, skupljao je mesecima unazad dokumentaciju, izjave i fotografije. Sav pripremljeni materijal je ostavio, čekajući neko bolje vreme da ugleda svetlost dana.

Bio je jedini prosvetni radnik iz moravičkog okruga, koji se našao u “Leksikonu stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju”. Iza sebe je ostavio svoje najmilije: suprugu Seku, kći Maju, unuku Jasnu i tek rodjenog unuka Stepu.

Izuzetno dragom i voljenom kolegi, kolektiv škole “Arsenije Loma”, uputio je poslednji pozdrav sledećim rečima: “Dragi naš Radovane, naše poslednje zajedničko druženje bilo je pre samo nekoliko dana, kada si se neočekivano pojavio sa osmehom na licu, rekavši da si došao da podeliš sa nama lepu vest o rodjenju tvog unuka Stepe. Nisi smeo da odeš bez pozdrava, jer, kada si po završetku časova odlazio iz škole, nikada nisi otišao bez pozdrava, kako sa svojim kolegama u zbornici i svojim učenicima, tako i sa prijateljima iz pomoćnog osoblja naše škole. Prosto je nemoguće od tebe se oprostiti. Imao si veliko srce i životnu energiju, pričao si, slušao si, pisao si… Svoje učenike voleo si mnogo. Uvek si bio spreman za šalu i anegdotu, kako sa ljudima na polažaju tako i sa svojim dragim prijateljima i mnogim Rudničanima, koji će te se zauvek sećati. Bio si uporan i tvrdoglav, takav ili nikakav. Živeo si i uživao na svoj način, sa svojim izborima. Mi, koji ostajemo posle tebe, čuvaćemo te od zaborava, prizivati u sećanjima i dogadjajima. Voli te ceo kolektiv škole, kao i svi tvoji učenici, kako bivši tako i sadašnji. Neka ti je laka zemlja, večna ti slava i hvala!”

Kolektiv Osnovne škole “Arsenije Loma”, Rudnik