SPOMENIK RUSU
Kako je i zbog čega, jedan solunski ratnik namenio nadgrobnik svom radniku, emigrantu, izbeglom belogardejcu iz dalekog Krima
Karaulić J. Dragomir (1876-1957) učesnik svih oslobodilačkih ratova Srbije 1912-1918. Tri puta odlikovan i nosilac Albanske spomenice. Njegovi sugrađani Gornjomilanovčani, ukupno 293, krenuli su u pomenute ratove, njih 100 nije se živo vratilo. Kao ugledan trgovac i pre svega mehandžija, Dragomir Karaulić je proveo u rovu sedam punih godina sa svojih devet kolega, kafedžija iz grada pod Rudnikom. Vrlo brzo, 1920.
Pokreće osnivanje kafansko-mehandžijskog esnafa u pomenutom gradu i biva njegov prvi predsednik. Stolovao je u svojoj kafani „Šumadija“.
Godinu pre toga, u Gornjem Milanovcu se pojavio neznanac zrelih godina. U stasu temeljast, proćelav, čvrst i hitar. Na duši mu se čitala seta… Emigrant, izbegao iz Carske Rusije. „Primio ga moj deda, Dragomir Karaulić, vlasnik kafane „Šumadija“, da pomaže u kućnim poslovima, bude spoljni momak, kako se to zvalo, je deo kazivanja potomka Dragana Karaulića u knjizi „Milanovački Rusi“, Društva srpsko- ruskog prijateljstva „Takovo“ u G. Milanovcu.
Vremenom se saznaje da je Ivan Atanasov Šeše(lj) (1877-1954), rođen u Ukrajini, u Carskoj Rusiji, blizu obale Crnog mora, na Krimu. Iz porodice zemljoposednika, bežeći od Oktobarske revolucije, brodom izbegao u Tursku, odatle u Srbiju. Od njih šestoro dece, bio je najstariji. Semjon je poginuo na Galiciji, 1915. Najmlađi Jegor, ostavio svoje kosti izgnan u Sibiru 1929. Za ostale, Alekseja i sestre, Tanju i Vanju, nikada ništa nije saznao.
Vrlo brzo, grad je zavoleo Ivana Rusa. Strugao je i cepao drva za kuću i kafanu. Vodio računa o štali i životinjama u njoj. Deca su ga obožavala jer im je dozvoljavao da jašu konja u kafanskom dvorištu.
„Bio je veoma skroman, od dede nije tražio nikakvu platu, čak nije tražio ni da jede dok mu ne ponude. Vodio brigu o meni, možda više od mojih roditelja. Kao dečaka, vodao po gradu i kafanama. Znalo se, prvo u kafanu „Srpski kralj“, tu se okupljala ruska emigracija. Potom na železničku stanicu, u dva sata je prolazio voz iz Beograda ka Čačku, Užicu i dalje, Sarajevu i Dubrovniku. Nada da vidi nekoga svog, nikad ga nije napuštala“(Dragan Karaulić).
Ivan Rus se nikada nije ženio, ni u Otadžbini ni drugoj domovini. Setan, kao većina emigranata voleo je da pevuši ruske stare pesme, lagano, milijući čokanj šljivovice. Njegova druga strast bila je kuhinja. Zahvaljujući ovom čoveku, milanovačke domaćice su saznale šta je boršč a kafanski meni postao je jedinstven po mnogim čorbama od zelja i ostalog povrća. Ovi recepti, pokazali su se spasonosnim u godinama rata koji dolazi.
„Ivan je svako veče po završetku posla odlazio u kafanu „Kod Lafa.“ Vraćao se kasno, u vreme policijskog časa. U to vreme Milanovac su kontrolisali Nemci i Nedićevci. Uzalud su ga moji savetovali da ne ide noću, on se nije obazirao niti čega plašio“, piše u sećanju unuk Karaulić.
Svaki rat donosi nemaštinu. Kafana „Šumadija“, u Lominoj ulici nije davala prihode. Dragomir Karaulić počinje da proizvodi sodu, klaker i kabezu. Ivan Rus mu pomaže. Znajući da ima mnogo gladnih usta u kući, samovoljno se prijavljuje za rad u Borskom rudniku. Za nepunu godinu vraća se, jer plate nisu primali. Kuće Karaulića nisu imale čime da se obnove. Ivan nalazi sobičak u dvorištu ugledne porodice Stefanović ali nastavlja da radi u Karaulićima. Hapšen od partizana 1944. Ali pušten dolaskom njegovih sunarodnika „crvene boje“. Savremenici tog doba svedoče da tu nije bilo očekivanih ideoloških razlika, naprotiv, sve se završilo potocima suza i dalekim pesmama u kafani „Kod Lafa.“
Završetkom rata, narodna vlast Karaulić Dragomiru trgovcu i kafedžiji oduzima sve kuće sem jedne, u koju se useljavaju oficiri. Dragomir Karaulić se porodično, trbuhom za kruhom seli u Beograd. Ivan Rus, ono što zaradi i pretekne od sodadžijskog kioska u G. Milanovcu, šalje svojima, Karaulićima za Beograd.
Umro je tiho, kao da nije bolovao. Sahranjen o trošku grada, a Karaulići mu podižu nadgrobnik. Gazdi Dragomiru nije ispunjena želja da njegov „verni brat“ bude sahranjen pored njega u porodičnoj grobnici. Kafedžija Karaulić umire u Beogradu tri godine kasnije. I danas, na starom delu groblja u G. Milanovcu blizu kafedžije Krsmanovića i sodadžije Božidara Milosavljevića stoji beli srezani stub kamena na kome ispod krsta piše:
IVAN
ATANASOV
ŠEŠELj
Rus
1877+1954
Za 30 godina rada u našoj kući.
ZASLUŽIO SI VIŠE.
porodica
Karaulić
Saša Savović, gminfo.rs
