Upavo su se vratili sa četvrte ekspedicije učesnici ovog pohoda iz Gornjeg Milanovca, Leposavića i Petrovca na Mlavi. Oni su planinari i istraživači iz nekoliko srodnih udruženja koji samoinicijativno, o svom trošku, pronalaze, čiste, dokumentuju i spašavaju od zaborava nebrojena groblja srpske vojske na nekadašnjoj liniji Solunskog fronta u severnoj Makedoniji.

Solunski front se najčešće interpretira kroz sam proboj savezničkih snaga u okupiranu Srbiju, uz detaljne opise nekoliko ključnih događaja tokom završnih operacija. Međutim, krvave bitke, koje su doprinele konačnom upehu, trajale su pune dve godine, od avgusta 1916. do završne ofanzive u septembru 1918. Na liniji fronta, srpske tri armije dobile su najteži zadatak – osvojiti prirodno utvđene barijere od Vardara, Moglenskih planina, Kožufa, Kozjaka i Nidžea, preko Pelagonije, pa sve do Bitolja.

U pauzama između sukoba, ili u mirnijim delovima pozadinskih položaja, preživeli saborci sahranjivali su ratne drugove u grobovima različitog karaktera i veličina. Od običnih humki sa drvenim krstovima, koje su danas uglavnom neprepoznatljive, do grobalja s kamenim spomenicima i drugim trajnijim obeležjima, poput kapela u stenama i spomen-česama, pravljenih u vreme dužih zatišja na bojištu, prevashodno tokom rovovskog rata od kraja 1916. do prve polovine 1918. godine.

Broj ovih grobalja još nije precizno utvrđen, kao ni broj poginulih. U postojećoj dokumentaciji nalaze se ona koja su formirana u podnožju planine Nidže, blizu puteva i većih naselja. Ipak, glavnica takvih lokacija razbacana je po nepristupačnim, zaraslim vrletima koje ih kriju i od potomaka, i od zvaničnog popisa i od srpske istorije.

Zadatak da ih pronađe, organizuje čišćenja i dokumentuje za buduća pokolenja, sebi je zadala grupa srpskih planinara koju predvodi Radoljub Rade Knežević, Milanovčanin iz Leposavića. Rođen je 1969. u Gornjem Milanovcu, odrastao u Vrnčanima na Kablaru, gde je završio prvi razred, pre nego što će se doseliti u grad pod Rudnikom. O svom putu do ove životne misije i motivima koji ga tokom nje vode, za GMinfo priča:

– U ranom detinjstvu, od malih nogu, pokojni deda Dimitrije uči me jednoj od pesama koja me prati celog života, „Tamo daleko“, i drugim junačkim pesmama i pričama koje je čuo u kazivanjima preživelih Solunaca, a posebno o krvavoj bici na Kajmakčalanu.

– Budilo se interesovanje za istraživanjem ko su bili moji preci, kao i za nacionalnu istoriju Srpskog naroda, koja se krišom tada spominjala. Pokušavam da se upišem na Vojnu akademiju, ne ide. Skraćenu vojnu školu, ne ide. Dobijam informaciju preko prijatelja da više ne pokušavam, jer je moja porodica Knežević obeležena kao četnička. Definitivno odustajem. Krećem u redovnu vojsku, dobijam posao, a postajem i violinista u KUD „Tipoplastika“.

Za sve to vreme, kako kaže, pokušava da otkrije šta su to četnici zapravo bili i zašto je njegova porodica „drugog reda“.

– Istina je da su moji dedovi po ocu, Petronije i Milisav Knežević, bili na pravoj strani, na strani Jugoslovenske vojske u otadžbini, i stajali u odbrani zemlje u prvim redovima, boreći se do kraja. Takođe, dolazim do saznanja da su mi pradedovi bili solunski ratnici, da su preživeli proboj Solunskog fronta i vratili se kući, gde su na svom imanju u Bogdanici, na mestu zvanom Tavanac, zasadili lipu koja je izrasla u ogromno, markatno stablo, vidljivo danas čak sa Maljena, Suvobora.

Rade počinje aktivno da se bavi planinarenjem od 1988. Godine u PSD Rudniku. Sin je radničke porodice i njegove prve „gojzerice“ u stvari su bile obične radničke cokule.

– Ranac, malo hleba, i to je bilo dovoljno. – nastavlja on za GMinfo. – Posle loklanih planina u opštini Milanovac, sećam se da su prve akcije u gostima bile na Gučevu, Banji Koviljači. Tu dobijam još jedan adrenalin za istorijom, u pitanju je bitka na Drini. Život me odvodi na Kosovo i Metohiju gde osnivam planinarski klub „Kopaonik-Leposavić“ 1996. godine. Posle NATO agresije uključujem se u rad „Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920.“. Prvi put vodim planinare na Kajmakčalan 2006. i od tada se intenzivno bavim istraživanjem prvenstveno porboja Solunskog fronta i lokaliteta srpskih vojničkih grobalja, posebno u zabitim predelima planine Nidže, sa vrhom Kajmakčalanom u Severnoj Makedoniji.

– Tih godina dolazim do jedne interesantne topografske karte iz 1926. gde su ucrtani lokaliteti grobalja van naseljenih mesta i krenuo sam, uz veliku pomoć još dvojice planinara, sa pretragom tog terena. Uz veliki entuzijazam i razumevanje pojedinaca, i dalje vršimo lociranje novootkrivenih lokaliteta i vođenje različitih grupa planinara do pukovskih grobalja naših slavnih predaka. 

Do sada su očistili nekoliko grobalja u selima Grunište, Budimirci i u slivu Velike Reke, takozvanoj Studenoj Vvodi, sve pedesetak kilometara udaljeno od Bitolja, ali i u podnožju Cera, u selu Krivaja sa planinarima iz Valjeva, koji žele da se uključe u održavanje memorijala i na drugim bojištima iz Velikog rata. Za to vreme uspeli su da otkriju 8 lokaliteta, što grobalja, što crkvina ili paraklisa na Miletinoj kosi i u slivovima Bele Reke i Ljesnice.

Tatjana Krasojević, takođe Milanovčanka u redovima ove grupe, naglašava za GMinfo da im je jedan od najdražih ciljeva u ovoj avanturi, pronalaženje spomen-česme sa uklesanim stihovima koji savršeno dočaravaju šta bi i u kolikoj meri žrtva tadašnje srpske vojske trebalo da znači današnjim naraštajima, a ljudima u našoj opštini utoliko više iz još jednog razloga.

– Jedino svedočanstvo o toj česmici za kojom tragamo za sada je ova fotografija koju je napravio Miloje P. Igrutinović, ratni fotograf iz našeg sela Šilopaj, negde 1917. godine.

– Osim toga – vraća se Tatjana na motive za ovakvo agažovanje, – svi div junaci, koji su položili živote na Кumanovu, Bregalnici, Ceru, Drini, Кolubari, u bespućima Albanije, na Кrfu, Кajmakčalanu, Crnoj Reci nikada ne smeju biti zaboravljeni.

– Sramota je da seljaci, koji su se borili za krst časni i slobodu zlatnu, već sto godina čekaju da im neko očita molitvu, zalije grob vinom i otpeva Vječnaja pamjat. – podseća ona. – Po rečima starine Đorđa Mihailovića, čuvara srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, naš dug nije da plačemo, nego da ne zaboravimo junake. Oni su znali za šta žive i za šta ginu i nijedan narod nije imao sreće u zaboravu takvih ratnika.

Sva putovanja, logistiku, boravište, kamp opremu, prevoz, plaćaju sami. Od donacija su do sada uspeli da nabave samo jedan trimer i nešto manjeg alata, što nije dovoljno za kontinuirane poduhvate ove vrste. Svi uglavnom pripadaju udruženjima građana PK „Kopaonik-Leposavić“, „Otadžbina pamti“ i „Savez potomaka ratnika 1912-1920.“. Njihove aktivnosti uredno su prijavljene i odobrene u resornim makedonskim institucijama i ambasadi RS u Makedonij, dok u Srbiji gotovo niko od nadležnih ne želi ozbiljno da se na državnom nivou lati takvog posla od nesumnjivog nacionalnog interesa.

– Institucije Srbije nisu imale, niti imaju, nažalost, razumevanja za davanje bilo kakve pomoći u ovim aktivnostima – ističe Knežević. –  Ja posle dugogodišnjeg istraživačkog rada, sada radim na knjizi, vodiču kroz lokalitete na terenu, kote na kojima se krvavo vojevalo od 1916. do 1918. O svemu tome svedoče rovovi, tranšeji, bunkeri, spomen česme, pukovska groblja.

– Posebno zadovoljstvo mi je bilo da 2016. po prvi put na deo lokaliteta vodim predstavnike Zavoda za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije, ali je za sada od njih sve ostalo na izveštaju i čekanju predloga šta činiti dalje. Ovo su bili prvi zvanični predstavnici koji su poslati iz Srbije da obiđu i naprave izveštaj o stanju lokaliteta u Makedoniji posle 1930. kada je pronađen poslednji zvanični dostavljen izveštaj samo za jedan deo vojnih grobalja. – kaže Knežević.

Iste godine (2016.) Knežević je organizovao planinarenje povodom jednog veka od bitke na Kajmakčalanu sa obilaskom svih važnijih kota. Prošle godine, o Petrovdanu, sproveo ih je putem od 100 kilometara grebenom povodom veka od proboja Solunskog fronta: od Đevđelije, preko Kožufa, Kozjaka, Dobrog polja i Sokola, do Kajmakčalana i sela Skočivir u dolini Crne Reke.

– Zadojen sam srpskim slobodarskim duhom nacionalne borbe; to me nosi i nosiće me celog mog ovozemljakosg života, Bogu hvala. Ko ne poštuje svoju veru i nacionlano biće, ne može da poštuje ni drugu veru i narod, – zaključio je Rade Knežević za GMinfo.

– Svi zainteresovani dobrovoljci, koji su spremni da učestvuju u ovim akcijama, ili pomognu i daju svoj doprinos na bilo koji način, dobro su došli u ime slavom ovenčanih predaka i potomaka, – poručila je Krasojević čitaocima našeg portala.

M.Mijatović, GMinfo