Većina medijskih objava o nasilju prema ženama odnosi se na pojedinačne slučajeve i situacije kada se nasilje desi, dok se preventivno o ovoj temi najviše piše na neke važne datume kao što je Kampanja 16 dana aktivizma, navodi portal Danas.

Izveštaji o ovom problemu su u velikoj meri senzacionalistički, fokusirani na fizičko nasilje, i bez mnogo obzira na zakonske odredbe i Etički kodeks. Ipak, otkako se prati i analizira način izveštavanja o nasilju prema ženama, u poslednje dve godine primećuje se blago poboljšanje u medijskom prostoru.

Najčešće kršen indikator, prema analizama, jeste otkrivanje identiteta žrtve i članova porodice. Čak i kad nisu objavljena njihova imena, prikazane su fotografije kuća u kojima se nasilje dogodilo, što u malom mestu daje dovoljno informacija o identitetu. Senzacionalistički i stereotipni izrazi, koje tabloidni mediji gotovo po pravilu koriste, ogledaju se u opisima „šokantno“, „jezivo“, „horor“, dok su žrtve neretko predstavljane kao „nesrećne žene“, a počinioci nasilja kao „manijaci“.

Tu se akcenat stavlja na brutalno fizičko nasilje, koje ilustruju fotografije noževa i krvi, a bilo je i priloga sa slikama mrtvog tela žrtve.

Kako za Danas kaže Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra, takvim izveštavanjem ne poštujemo dostojanstvo i integritet žrtve, dok istovremeno činimo nevidljivim druge forme nasilja, poput psihološkog, ekonomskog.

– To doprinosi i tome da se žrtvama manje veruje, a samim tim i pruža manje podrške ako nemaju krv, modrice, odnosno ako se ne uklapaju u kreirani stereotipni profil žrtve i učinioca. Pojedini mediji su skloni da prave profile učinioca i žrtve, čime se u dobroj meri stereotipizira slika i fenomen – objašnjava Vedrana Lacmanović.

Ona dodaje da se u izveštavanju o femicidu neretko odgovornost prebacuje na žrtvu kroz opise njenog ponašanja ili izgleda, na primer “drogirala se”, “bila je kafanska pevačica”, “žena lakog morala”, “imala je ljubavnika”.

– Takvi detalji ne samo da nisu relevantni za događaj nego se njima nasilje relativizuje i publika navodi na stav o opravdanosti nasilja. Neophodno je osuditi sam postupak, a ne osobu – ističe Lacmanović.

Podseća da medijsko izveštavanje u dobroj meri može uticati da se stereotipi produžavaju ili pak da se oni ruše. Zato je važno izbeći stereotipizaciju nasilja kao „Romeo i Julija“ scenarija i opis „zločin iz strasti“, na šta upućuju i naslovi

„Čekićem ubio ljubav“, „Morao sam da je ubijem, mnogo sam je voleo“.

– Ako nekog volite, ne vršite nasilje prema njemu, i radi se o zločinu iz mržnje (prema ženama), a ne iz strasti. Isto tako treba izbegavati stereotipne razloge kao uzroke nasilja kao što su siromaštvo, ekonomska kriza, nezaposlenost, mentalna oboljenja, visoke temperature i slično. Ovo nisu uzroci nasilja i na ovaj način se publika navodi na stav o opravdanosti nasilja, i amnestiji učinioca jer „nema posao, jer je bolestan, ima težak dan itd.“ Moramo biti svesni da je za nasilje uvek odgovoran onaj ko ga vrši – naglašava Lacmanović.

Ona napominje da je važno imati u vidu i kako izveštavanje o ovoj temi utiče na žene koje preživljavaju nasilje.

– Pokazalo se da senzacionalističko izveštavanje kod njih proizvodi osećanje straha, nepravde, besa i ljutnje, i da može doprineti njihovoj sekundarnoj viktimizaciji i retraumatizaciji. S druge strane, društveno odgovorno izveštavanje o ovoj temi prozivodi osećanja kao što su ohrabrenje, nada, podrška, zadovoljstvo i slično – kaže Vedrana Lacmanović i upućuje na istraživanje AŽC-a “Kako vas žene čitaju”.

Kako bi se unapredili principi izveštavanja o nasilju prema ženama, grupa Novinarke protiv nasilja redovno prati i analizira medijske sadržaje o ovoj temi. Analize se rade svakog meseca, a poslednja objavljena obuhvata period od 2019. do 2021. Novinarka i članica grupe Jovana Gligorijević primećuje da mediji polako postaju senzitivniji kad izveštavaju o nasilju.

Ceo tekst možete pročitati na portalu DANAS.