• 16.05.2022.

Književni ogledi kraljice Natalije Obrenović malo su dostupni i poznati široj javnosti

Kraljica Natalija Obrenović portretisana joškao kneginja, foto: Muzej RTK

AFORIZMI OGLEDALCA DUŠE

Izuzetno obrazovana i spisateljski talentovana, prva srpska kraljica posle Nemanjića dokazala se u esejistici, naročito u filozofskoj (ne humorističkoj) aforistici

Piše: Milorad Bošnjak

Kralj Milan i kraljica Natalija sa malim sinom Aleksandrom-naslovnica francuskog lista француског Le Monde, foto: Muzej RTK

        DAVNO pre svog progonstva iz Srbije u perfidnoj režiji Radikalne stranke i Nikole Pašića, zatim ubistva svog sina jedinca, kralja Aleksandra Prvog Obrenovića Petog u svirepom Majskom prevratu 1903. godine, kraljica Natalija je pisala interesantne književne oglede, uglavnom eseje, pripovesti i aforizme. Nije pisala klasične aforizme, smešne intrigantne žaoke koji su se u srpskoj aforistici uvrežili naročito poslednjih nekoliko decenija, nego filozofske. Široj srpskoj javnosti, ti njeni književni ogledi su, nažalost, malo dostupni i poznati.

       U jednoj takvoj filozofskoj aforističkoj misli, kraljica Natalija izražava osnovni moto svog življenja, a u toj misli je sadržana i Natalijina kasnija sudbina:

      Žena je kao slep čovek: ona ide napred, makar i pala na tom putu.

      Da li je kraljica Natalija citiranim retkom i drugim sličnim, kratkim književnim zapisima, predviđala svoj pad na ličnom i dinastičkom putu? Odnosno, ličnu tragediju – svoje progonstvo iz Srbije, pa sinovljevo ubistvo?

      Tačan odgovor na postavljeno pitanje nemamo, iako iz kraljičinih spisateljskih ogleda uistinu zrače slutnje zla. Kako god bilo, u mladosti, pre udaje za kralja Milana (tada još vladajućeg kneza), izuzetno obrazovana a duhovita Natalija Obrenović devojačkog prezimena Keško, volela je da piše. Po udaji, njen spisateljski dar još više cveta, a zapisi su joj tada još bili vedri… 

    

Kraljica Natalija-Slika na omotima čokolada u Francuskoj, foto: Muzej RTK

   Vremenom, motiv za pisanje opširnijih književnih žanrova i izraza ubedljivo najvažnije srpske snaje postepeno prelazi u aforističko iskrenje. Natalija, kao kneginja Obrenović, počinje da piše te kratke odjeke svoje plemenite duše, već dobrano rastrzane životnim nepravdama koje su joj se sve više množile. Ti njeni aforizmi sa filozofskim smislom često su sumorni, ali sadrže i nadu.

   U ovom našem radu, zainteresovanoj javnosti prezentujemo deo aforističkog opusa kraljice Natalije, isključivo prema njenim zapisima, čiji originali se, paradoksalno, čuvaju u – arhivima u Francuskoj…! U Srbiji, štampani su samo jednom, ali je i taj omanji tiraž od dolaska dinastije Karađorđević na srpski tron iz knjižara i čitaonica izbačen. Prenosimo ih po tematskim celinama, baš onako kako ih je sama Natalija ispisivala, kao aforistička ogledalca svoje duše. 

O životu:

       Koliko suza može da sakrije jedan osmejak.

       Pod hladnoćom i prezrivim izgledom često se skrivaju bol i tuga izmučena srca.

       Iskrena reč, izušćena kad treba, može da nam uštedi život pun tuge.

       Jedan trenutak apatije može da učini zališnim ceo život pun energije.

      Kad se čovek izleči od jedne iluzije, to mu vredi toliko koliko deset godina života.

      Ala je bedan ponosit čovek, kad uvidi svoje slabosti! Mislio je da je Bog, a ovamo ni prineti mu nije.

      U dnu je svačije duše osećanje savršenstva. Samo je pitanje: da li je to uspomena ili budućnost?

      Ne verujte zlu koje vam se priča. Samo ono što je dobro ne izmišlja se.

      Ko suviše pati, postaje sebičan.

      Ako čovek posle patnje ne postane bolji, postaće gori.

      Raditi bez razmišljanja to je kao i umreti bez ispovesti.

      Ne treba sanjati, jer nas to udaljava od stvarnosti, kojoj se ipak moramo da vratimo.

      U društvu su potrebne dve stvari: vesela narav i lepo lice… ako se može.

      Nada na viđenje ublažava rastanak.

      U prijateljstvu, ako se ne napreduje, udara se natrag.

      Nemaran je roditelj kao ono leptirica, što sprži sebi krila na plamenu.

      Udaljenost najviše poetiše, a smrt još više.

      U životu ne može se biti bez strpljenja: ono je potrebno pametnima, e da bi umerili svoje oduševljenje, a i drugima, e da bi snositi mogli ništavost svoju.

       Biće puta naprasitost nije ništa drugo do prekipela i suviše brza iskrenost.

       Samo iz preterane ljubavi gledamo kroz prste manama naših bližnjih, i ako ih dobro na njima ne primećujemo.

Sama odanost nije dovoljna; treba je umeti i dokazati. 

O ženi:

         Žena je kao senka: ako idete za njom, ona beži od vas, a ako bežite od nje, ona ide za vama.  

         Žena će svakad voleti samo onog čoveka, koji ume da vlada njome.

         Kad žena voli koga, ona ne ume da misli ni na šta drugo do samo na svoju ljubav, i na ono što se odnosi na ljubav.

       Strasna žena učiniće nešto veliko samo zarad neke velike zamisli ili da se kome dopadne. Zamislite, koliko bi njena dela sjajna bila, ako bi se ujedinilo i jedno i drugo!

       Strasna žena sprečava, uzdržava, usporava svoju sudbinu; ali na kraj kraja sudbina je odvlači za sobom.

     Radljivost je u nekih žena istinski živac života.

     Red je u devojke blago koje nikakav miraz ne može zameniti. 

O sreći:

           Za one, koji su suviše nesrećni bili, srć}a je varljiva šimera, u koju ne treba verovati. 

          Srce, koje je suviše propatilo, ne ume nikad da bude srećno. 

          Sreća je mladosti ono što je sunce cvetu. 

          Veselost je mladosti ono što je miris cvetu.

          Nesrećna je devojka kao cvet bez sunca.

          Devojka je anđeo; postarajte se, da kao žena ne postane đavo!

         Nezavisnost nije svakad to što i sreća.

O ljubavi:

      „Ja te volim; ti me voliš; mi se volimo“, – to treba da je vodilja svetu.

      Ljubav je patnja koja se obožava.

      Ljubav prema otadžbini, ljubav prema ognjištu, ljubav prema svemu onom što je dobro samo je donde dovoljna, dokle je sama ljubav još daleko. Čim se ona javi, onda sve drugo odleti, a ona sama ostaje kao gospodarka zemqišta.  

     „Ljubav je obmana, ljubav je iluzija“. – Tako se to kaže, ama niko u to ne veruje, već svaki traži, očekuje i želi tu obmanu, tu iluziju.

     Ljubav prema Bogu, ljubav sama i dužnost sama jedina su istinska dobra, koja nas vezuju za ovaj život, te da suviše ne očajavamo.

O dobročinstvu:

      Za bogataše je jedino izvinjenje ako čine dobro.

      Najveća je sreća za pravednika kad pokloni svoje srce Bogu, a svoju kesu sirotinji.  

      Ko voli sirotinju, taj otvara sebi vrata ka raju.

      Nije dosta udeliti, već treba i umeti udeliti.

      Nesrećan je svaki onaj, koji ne zna, kako je srećan onaj što deli.

      Imati samo za se nije ništa; ali imati i za drugoga, to je nešto i upravo sve!

O Novoj godini:

      I ne znajući, da li će nam Nova godina doneti što bolje ili što gore, mi joj se radujemo, ako smo u nesreći, jer naša nada u sreću tolika je, da nam se čini, da nam ona jednom mora pasti u krilo.

      Kad se svršava stara godina, mi smo obično spram nje hladni. Ona pak, koja nastupa, izgleda nam svakad kao da će nam morati doneti ono čemu se nadamo.

      Na novu godinu treba se smešiti isto onako, kao što se smešimo na decu.

      Volimo novu godinu, jer kao i sve što je mlado i ona nam izgleda kao da se smeši na nas. 

O vojsci:

      Poginuti za nešto lepo i živeti za nešto dobro to je san svakog valjanog vojnika. 

      Vojnik gine za svoju otadžbinu kao što gine mati za svoje dete.

      Svakoj je zemlji vojska ono što su anđeli kod prestola Božijega. 

Kraljica Natalija rođenog prezimena Keško kao devojčica, foto: Muzej RTK

 Divan je moj srpski narod!

      MEĐU javnosti malo poznatim književnim ogledima kraljice Natalije, zanimljiv je i njen prvi esejistički zapis, sa njenog prvog detaljnijeg upoznavanja Srbije, u proleće 1875. godine, posle venčanja sa knezom, potonjim kraljem Milanom. Njih dvoje, išli su na svadbeno proputovanje diljem Kneževine Srbije. A, kad je Srbija od Kneževine postala Kraljevina, narod koji je Nataliju dotle već prilično dobro upoznao kao srpsku kneginju, kao prvu srpsku kraljicu posle Kosovskog boja, posvuda ju je dočekivao još oduševljenije!  Kraljica Natalija o tome piše:

Gete veli: kruna je blistava slika koja brzo iščezava. No, ja sebi velim: kruna je put kojim se može u pakao ili u Raj stići. Kuda ćeš, to izaberi sam. Ali, kada brišeš suzu nesrećniku, i zavijaš ranu ranjenome, blagosiljaće te sav siromašni prostodušni narod a taj blagoslov vodi u Raj. Ja ću biti mati naroda, da bi zaslužila taj blagoslov. A divan je moj srpski narod! (Potcrtao M.B.).

Kraljica Natalija u srpskoj narodnoj nošnji, foto: Muzej RTK

SMRT KRALJICE NATALIJE

     KRALJICA Natalija Obrenović umrla je 5. maja 1941. u katoličkom manastiru Sent Deni u Parizu, gde se i zamonašila nakon svirepog ubistva svog sina jedinca 29. maja 1903. Njen prelazak iz pravoslavlja u katoličanstvo bio je njen revolt protiv starešina Srpske pravoslavne crkve u Srbiji u vreme Majskog prevrata, i kasnije. Nakon tog, još jednog sudbonosnog čina svog života, papskoj državi Vatikanu poklonila je izuzetno vredne umetnine, koje ova i danas čuva. U Parizu je oformila svoj fond, namenjen potomcima Obrenovića, ne samo dinastičkim, kojih u Srbiji i Evropi zvanično nema (mada se nude i suprotni dokazi) nego i onima dokazanima iz pobočnih linija te vladarske porodice, dakle nevladarskih. I to, testamentom koji u Francuskoj važi i dan danas (!) ali ta država ne želi da ga sprovodi sa „inflacijom“ – da tu pojavu gramzivosti za titulama i novcem tako nazovemo – navodnih potomaka Obrenovića širom Srbije, posle naših novinskih informacija o tom testamentu. Ne svih, jer su istoriografija i ostale merodavne nauke zaista dokazale da stvarnih potomaka nevladarskih Obrenovića u Srbiji zaista ima. Nekih, nažalost, više nema među živima – rođene braće Srboljuba i Slobodana Jakovljevića, rođenih u Gornjem Milanovcu, dokazanih potomaka u devetom kolenu Gospodara Jakova Obrenovića, kojima je, prvima u Srbiji, dokazano to srodstvo. Kao i još nekima, a onim mnoštvom samozvanih „Obrenovića“ se ne bavimo.

    Kraljica Natalija sahranjena na groblju u Lardiju, 40 kilometara od Pariza.

U idućim našim radovima za portal GMinfo, biće još malo znanih isečaka iz njenog života. Verujemo, zanimljivih.

Violeta

Prethodni članak

Večeras mini mjuzikl za decu: DVE NOVOGODIŠNJE JELKE

Sledeći članak

Vakcinacija u GM: Izveštaj Doma zdravlja – 22. decembar