Miodrag Sovilj, novinar televizije N1, koji je u petak profesionalno insistirao da Aleksandar Vučić odgovori na pitanja, koja vlast uporno pokušava da gurne pod tepih, o švercu oružja u koje je umešan otac Nebojše Stefanovića, ispade najuspešniji atentator na Vučića. Zamalo, ako je verovati režimskim medijima i analitičarima ali i predsednikovoj savetnici za medije, nije uspeo.

Elem, po njihovom obrazlaganju, predsednik nam je bio životno ugrožen, i jedva je pregurao ovaj vikend, da bi večeras bio spreman, zdrav i odmoran da kod Marića, koji ga, naravno, neće ništa pitati što bi moglo da mu ugrozi zdravlje, opet priča kako je CIA N1 televizija, koju u svom ludilu, njegovi spin majstori sada zovu luksemburškom, pokušala da ga ubije telefonom.

Vučić, koje je za ovih sedam i po godina apsolutne vlasti, ako verujete njegovim medijima, preživeo više atentata nego Fidel Kastro za skoro pola veka, zamalo da nastrada od telefona koji mu je jedan novinar gurnuo pod nos. Nisu mu mogli ništa ni onomad u Srebrenici, niti oni što su oko njegove kuće u Jajincima lagerovali ono silno oružje, niti razne belosvetske službe koje su ovdašnji tabloidi označavali kao one koji mu rade o glavi, niti…

Ne, njemu zamalo glave da dodje novinarsko pitanje, telefon u ličnom vlasništvu novinara, i dokument u tom telefonu u kojem je eksplicitno kao predstavnik firme GIM naveden otac ministra Stefanovića.

Poludivlji vlasnik njegovog omiljenog tabloida je insistiranje na pitanju proglasio za pokušaj atentata. Taj, inače, vlasnik je višestruko osudjivani lažov, i ne prodje mesec a da neko od razapetih na njegovim naslovnim stranama ne objavi presudu protiv njega. On, taj i takav višestruko osudjivani lažov, ovlašćeni je tumač istine sa ružičaste nacionalne frekvencije.

A istina je, zapravo, malo drugačija. I da je predsedniku život stvarno visio o koncu, u šta dobar deo javnosti ne veruje, jer je već sto puta vikao „vuk“, koga nigde nije bilo, nije zato kriv novinar. Ni telefon. Kriv je on lično, kriv je njegov ministar, koji se jedini od viskokih funkcionera SNS-a nije oglasio željom za brz oporavak, kriv je ministrov tata, kriv je sistem koji je lično predsednik Srbije napravio ovakvim korumpiranim kakav jeste.

Kriv je jer sve dolazi na naplatu, pa tako i zarobljavanje države i institucija od njega lično. Kako je sam sebe proglasio za sve i svja u ovoj zemlji, logično je da je sada i sam odgovoran za sve i svja loše što se dešava u ovoj zemlji. Kako sada više ne može sam da kontroliše štetu, a pacovi već beže s broda koji tone, Vučić gubi kontrolu i nad sobom, i nad dogadjajima. I onda je dovoljno i sasvim profesionalno novinarsko insistiranje na odgovorima na neprijatna pitanja, da sve pukne.

Jer, da se Vučiću, ne daj bože, nešto stvarno desilo, ovaj sistem ne bi izdržao ni 48 sati. Prvo bi nastao kolaps na surčinskom aerodromu, oni sitniji bi zagrebali pred Djilasovim vratima da plate otkup, a oni nesrećnici koji ni za to nisu skupili za ovih sedam i po godina, kukali bi „kako su morali zbog posla, dece, sendviča…“

Tako da ono što nećete čitati i gledati u režimskim medijima jeste da je njemu vrlo verovatno stvarno skočio pritisak, da je to sve vraćeno u normalu, da mu život nije bio ugrožen zbog telefona i novinarskog pitanja, već zbog nemogućnosti da kontroliše štetu zbog afera koje isplivavaju, i koje će tek da isplivavaju. Svestan da je sve teže zakrpiti sve brojnije rupe iz kojih, kao iz trulog bureta curi na sve strane, pribegao je jedino čemu zna. Vikend spinu, traženju empatije od naroda koju on prema tom istom narodu ne pokazuje, bildovanjem rejtinga, i onom najmonstruoznijem što je uradjeno – proglašavanjem novinara za teroriste. Ako ste zaboravili, to je uradio i Erdogan. I zato ne bi bilo čudno da vlast, osim što optužuje, sada počne i da hapsi novinare medija koji joj nisu po volji, pod tim optužbama.

U toj računici vlasti samo jedna stvar ne štima – Srbija nije Turska, niti je Vučić Erdogan. A novinari, oni koji to zaista jesu, treba u svakoj prilici da ga pitaju. I o Krušiku, i o ministru i njegovom tati, i o bratu, i o Arapima, i o Beogradu na vodi, i o Savamali, i o…

 

Petar Jeremić