Reče mi jedan…, pa, da kažemo čovek, „ti pišeš za žute, oni te plaćaju“. Naivan ja, poletim brže bolje na bankomat, u glavi već prebiram koliko dajem za naftu, koliko za račune, sa čime da obradujem porodicu… Prilazim licem okrenut bankomatu, pritiskam dugme da ću sa mašinom da komuniciram isključivo na srpskom („ziher“ je „ziher“), ukucavam moj PIN kod- XXXX (aaa, baš sam mislio da vam kažem), kad se na ekranu stvarno pojaviše neke nule.

Na žalost, ispred tih nula ne bi ni jednog drugog broja… Žuti, žuti, a toliko ste obećavali… Mislim, nekome, meni nikad niko ništa. Razmišljam, ko me onda plaća, kad se na mojoj kartici uhvatila paučina kao nekim jazbinama iz starih filmova. Odnosno, znam ko plaća, ali, to je za pošteno odradjeni posao, a ne za putovanje Srbijom i opstipaciju, izazvanu suvim sendvičima.

Od prvog dana ovog meseca, skinuta je zabrana zapošljavanja u prosveti. Zašto? Sve više dece nam se radja? Ili se prosveta proširila i na slične delatnosti, zvane- „pomoćni radnici“. Udješ u opštinske službe, državna preduzeća i slične organizacije i ne možeš čestito da vidiš poznatog čoveka. Ili su pobegli, ili su isterani, ili su sabijeni u neki ćošak „da ne smetaju“. Sve neke junoše i… pa kako se kaže, a da ne zvuči glupo… Elem, deca lepa, začešljana, lepo obučena, po najnovijoj, uskoj modi, namirisana, pa ti, prosto i ne smeta što ne znaju svoj posao, pogotovu zato što se u njega mnogo i ne mešaju.

Uostalom, i Milo Djukanović je pre tri decenije prvi posao dobio kao vodja svoje države. Mada, ako ćemo pošteno, ni naš Prvorodjeni nije mnogo cepao radnu knjižicu raznoraznim pečatima- ministar, premijer, predsednik… Pametnom dosta. Plaćeni ljudi da ne rade i da ne smaraju glavu mnogo, a plata- kaplje li, kaplje! Ko hoće, hoće, ko neće, neka čeka da mu žuti uplate na račun. Ahaaaa, baš će. Kod nas je, izgleda, obrnuta situacija od one narodne da „žuti žutuju, a rumeni putuju“.

Goran Trifunović, gminfo.rs