Piše: Petar Jeremić

Ne znam da li Dejan Kovačević, predsednik opštine, razmišlja o svojim medijskim nastupima i porukama koje šalje, ili to radi slušajući svoje medijske savetnike, obilato preplaćene kroz medijske projekte. Jedino znam da mu je strategija sasvim promašena. Uz to i preskupa. I da ne radi posao.

Evo i dokaza. Uđite na bilo koju društvenu mrežu pogledajte snimak koji se deli, a u kojem Kovačevića hvali Dragan J. Vučićević. Govori on kako je Kovačević divan čovek, da je mnogo uradio za grad i da oni pre njega nisu uradili ništa. Na to upada i neka njegova koleginica, nepoznata širem profesionalnom krugu, pitajući i istovremeno odgovarajući – da oni pre Kovačevića nisu ništa uradili.

Odavno većeg hejta nije bilo na neku lokalnu milanovačku temu od tog Vučićevićevog podilaženja Kovačeviću. Bes Milanovčana je i više nego očigledan. Jer pamte ljudi i zaman pre naprednjaka.

Pa tako Vučićevićevoj koleginici bi moglo da se odgovori – Svi, ama do jednog, predsednici milanovačke opštine od Drugog svetskog rata do 2016. godine su za grad i opštinu uradili mnogo više nego Kovačević i njegovi satrapi raspoređeni po opštinskim preduzećima i ustanovama.

Milanovac je od varošice sa nepunih 5000 stanovnika nakon Drugog svetskog rata sredinom osamdesetih imao preko 22 000. U to vreme, bio je proglašen za „privredno čudo“, a u nekom trenutku samo je Maribor imao veći BDP po glavi stanovnika. Milanovačka privreda imala je nekoliko stotina zaposlenih više nego što je sam grad imao stanovnika.

Od „čaršije“ kako ga stari Milanovčani i danas zovu, Milanovac je postao savremeni gradić, sa razvijenim zdravstvom, kulturom, obrazovanjem… I naravno privredom, koja je sve to finansirala.

Predsednici opština bili su sposobni ljudi, dokazani u svojim profesijama, sa jasnim vizijama, planovima i strategijom kako grad unaprediti. I svaki je bivši predsednik uradio nešto kapitalno, bilo samostalno ili kao nastavak nečeg već započetog od prethodnika, ili kao začetak nečega što će nakon njegovog vakta naslednici završiti.

Svojevremeno mi je Milojko Veljović pričao kako su planirali, jurili stručnjake i obezbeđivali im bolje uslove da bi ih doveli u Milanovac. Nešto kao savremeni head hunting. A od Dragoljuba Vukadinovića (koji je sinoć objavio da je njegov Metalac samo za prvih šest meseci ove godine u, što lokalni, što republički budžet uplatio 658 miliona, i o čemu bi Kovačević i njegovi medijski klovnovi trebalo ozbiljno da se zamisle) sam slušao kako je imao dilemu da li da prihvati ponudu da dođe u Metalac, ili „Đuru Đakovića“ u Slavonskom Brodu. Za naš grad opredelilo ga je to što su mu ponudili posao za suprugu. Neko je i tada imao osećaj i znao kako da privuče stručne i obrazovane ljude. Od kojih će svi građani da imaju koristi.

Bio sam klinac kada sam od tadašnjeg legendarnog urednika u Dečjoj redakciji Dečjih novina, pokojnog Milorada Tatovića Žukova koji mi je bio kao drugi otac, slušao kako se tada odlučivalo u Klubu privrednika. Kako je milanovačka privreda pomagala grad, ali i jedni druge kada je zafalilo za plate, ili za neku investiciju.

Bio sam i svedok kad je Todor Popović, kao predsednik Kluba privrede, na jednom sastanku očitao bukvicu Dražimiru Marušiću, i kako se ovaj pokupio i napustio sastanak sa vrha tadašnjeg hotela „Šumadija“, jer se nisu složili oko prioriteta finasniranja nečega. A Dražimir Marušić bio je svakako jedan od najuspešnijih predsednika opštine. Nasledio je projekat „Rzav“ (ovi danas ne mogu ni cevi da okrpe i zamene) i doveo ga do kraja, doveo i razveo gasovod, a da ga smrt nije sprečila i neka pruga bi se protegla kroz opštinu, jer sam gledao kad je to planirao, crtao i dogovarao.

Uglavnom reći da je Kovačević bolji od (neću sve pomenuti, samo one koje pamtim) Milojka Veljovića, Cana Jovanovića, Dragana Pavlovića, Dušana Papića, Jovana Tomovića, Todora Popovića, Pantelije Gačića, Dražimira Marušića, Aleksandra Pravdića, Milutina Prodanovića i Milisava Mirkovića nije samo nepoznavanje i jeftina (ili skupa) propaganda. To je čist bezobrazluk, nevaspitanje i prostakluk.

Svi oni bili su ljudi sa profesionalnim biografijama, njihovo delo je ostalo i danas, a od Kovačevića neće ostati ništa.

On danas koristi Dom kulture, iako je govorio da je nebezbedan. Jednu polovinu ne može (ili neće) da završi. On danas građanima ne može da obezbedi vodu. Problem deponije će tek da bude aktuelan. A pristupne saobraćajnice, onakve kakva je i koliko je plaćena, bolje i da nema. O dvorcu i ostalim glupostima suvišno je i trošiti vreme i reči.

Kovačević je preuzimajući dužnost od Mirkovića nasledio račun bez dugovanja, i pride 200 miliona na njemu. Danas, samo ono što znamo, duguje 900 miliona, a da pri tom i ne znamo za šta. I Milanovčani bi svakog odbornika ponaosob, koji je za to zaduženje podigao ruku, trebalo da pozovu na odgovornost. I pride mu uzmu ličnu menicu.

No, kao što rekoh – ovakva propaganda se Kovačeviću već obila o glavu, i svakim danom se sve više obija. Pa čak i sa ovakvim protivnicima. Neukusno je njega i satrape porediti sa ljudima iza kojih su ostala dela. Konkretna, i na korist građana. Od naprednjaka će Milanovčanima ostati samo dugovi. I žeđ, jer Milanovac je Dolina žeđi, a ne Dolina gladi, kako neko na društvenim mrežama prokomentarisa Vučićevićevu laž.

Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije.