piše: Miloš Mijatović
Ulica Miloša Velikog bila je ipak premala da komotno primi sva nepropisno parkirana vozila kojima je publika došla na Štrausovu operetu „Slepi miš“ u kooprodukciji Fakulteta muzičke umetnosti i Fakulteta primenjenih umetnosti Beogradskog univerziteta.
Taj nered iza Velike scene Kulturnog centra „Mija Aleksić“ u večerima ovakvih gala događaja (donekle nužan, imajući u vidu da parking-garažu iza Doma kulture godinama čekamo kao ozebli sunce) nije retkost, ali je tamo negde i ostao.
Sve u vezi sa svakodnevnom konfuzijom u našem zajedničkom saobraćajnom prostoru, završilo se pred vratima Dome kulture. Unutra već, vladao je filigranski poredak u sinergiji na sceni, orkestarskoj „rupi“ i u publici, dostojan u svakom smislu jednog respektabilnog spektakla i za mnogo veće čaršije od naše.
U izvođenja klasičnog repertoara, ponajmanje opera i opereta, ne razumem se uopšte, ali se malo razumem u mentalitet sugrađana i njihov odnos prema ponudi kluturno-umetničkih sadržaja visokog kvaliteta. Budući iskustveno oprezan po tom pitanju, bio sam prijatno i ponosno iznenađen uočenim napretkom.
Biletarnica je danima unapred ostala bez karata, iako je uočeno nekoliko praznih sedišta u parteru iz opravdanih razloga; nijedan mobilni telefon nije zazvonio, nijedan mladi bračni par se nije usudio da dovede odojče na predstavu za mlade i odrasle; nijedna neprimerena ovacija, nijedan evaporajzer od ovih što misle da je elektronsko pušenje u pozorištu sasvim u redu, niko nije napuštao salu mimo predviđenih pauza, niko nije šaputao abrove, aplauz na koncu trajao je do bola u ramenima.
Osim par gospođa na balkonu, koje su petljale nešto s najlonskim kesama u početku i lomile pakovanja dražeja od lekova, sve je posle proteklo u laboratorijski besprekornoj usresređenosti ka nepogrešivom nastupu tog energičnog mladog sveta, u orkestru i na sceni, koji je furiozno tačno protutnjao kroz partituru i mizanscen Štrausove kultne komedije.
Jedino što Milanovčane, izgleda, nikako da ubedimo, jeste da se između slika, posle malih krešenda, pred pauzu i između činova (baš kao ni posle nacionalne himne i minuta ćutanja na stadionima) NE APLAUDIRA.
No, kako je jedan naš proslavljeni glumac, još tamo u prvim „Danima Mije Aleksića“, rekao povodom te pojave: „Simpatično je i iskreno, to je neka vaša naivna ljubav, koja nas je zatekla i oduševila.“ C’est la vie u Milanovcu, šta se može.
Međutim, ono što je dodatno sinoć oduševilo s naše strane stvarnosti, bili su brojni milanovački srednjoškolci. Neko ih je izgleda opako dobro i temeljno podučio pozorišnom ponašanju.
Svi su vrlo odmereno, ali precizno znali na koji način i kada da pošalju svoje impresije ka izvođačima, u telefone nisu piljili osim da nameste kadar za pokoju fotografiju i bili lucidno fokusirani čitava dva sata na radnju komada, što je zaprepašćujuće neuobičajeno za generaciju čija pažnja, generalno rečeno, ne traje duže od pamćenja akvarijumskih ribica čak ni za kontente iznad dva i po minuta.
Zato ushićenje zbog budućnosti te naučene dece mora biti veliko!
„Slepi miš“ studenata muzike i primenjenih umetnosti Beogradskog univerziteta premijeru je imao na Velikoj sceni Narodnog pozorišta pre samo pet dana. Za prvu reprizu odabrali su Gornji Milanovac. I to nimalo slučajno. Više od deset godina traje stalna saradnja muzičkog uredništva Kulturnog centra i FMU.
Bezbrojni su za to vreme bili nastupi njihovih kamernih sastava na našoj sceni i prirodno je bilo da prvu koreografiju ovako širokog formata odmah po premijeri izvedu upravo kod nas.
Veliku scenu KC „Mija Aleksić“ neskriveno smatraju svojom drugom kućom i nigde van Beograda neće gostovati, kada im je potreban siguran fidbek odijuma za nove projekte, osim u Milanovcu.
Kakav logistički domaći zadatak! Sto pedest ljudi je sinoć učestvovalo u izvedbi operete „Slepi miš“: solisti i horski pevači, glumci ujedno, orkestar, dirigent i reditelj, rekviziteri, tonski, svetlosni i drugi majstori iza platna – puna tri autobusa upornih, posvećenih profesionalaca od onog najboljeg što će srpska muzička produkcija klasično obrazovanih devojaka i mladića imati da nam pruža u decenijama koje dolaze, funkcionisali su kao atomski sat. O raskošnoj i autentičnoj kostimografiji da i ne govorimo.
Dirigent je bila Dragana Branislava Radaković, režiju potpisuje Vladan Đurković, a pokrovitelj projekta je Ministarstvo kulture Republike Srbije.
M.M./GMInfo.rs
