Šta mi znamo, stvarno znamo o Kosovskom boju, o ubistvu kralja Aleksandra, o martovskim demonstracijama 1941?Samo ono što nam je servirano iz udžbenika koje su, uvek, pisali pobednici, ma na koji način oni pobedili.

Medjutim, ima ova naša, prebogata istorija, mnogo toga o čemu nije progovoreno nikad dovoljno, odnosno, ima mnogo datuma o kojima se izbegavalo pričati, a bilo poželjno pričati. Tako, recimo, sve se manje govori, i u sve lošijem kontekstu, o devetom martovskom danu, nesrećne ’91 godine. A, da se ne lažemo, ma koliko kontroverzi postoji o tom datumu, mnogobrojnim generacijama, medju kojima sam i ja, ovaj datum je obeležio živote. Na žalost, na krajnje ružan i tragičan način.

Možda mladje generacije ne znaju, ali, te večeri su tenkovi gazili terazijski asfalt, ne kao da je parada povodom neke proslave, nego kao da je Crvena armija ponovo ušla… tamo, gde bolje da nikad nije ni ušla.

Takodje, na opštu žalost, mladje generacije ne znaju ni ko je, sada već pokojna, Dragana Srdić, hrabra žena, koja je tog prohladnog martovskog dana prkosno stala ispred vodenog topa i uspravno i ponosno podigla tri prsta pred represorskim snagama režima.

Ne znaju ni stariji, a kamoli mladji, ko je Branivoje Milinović, momak, jedva punoletan, koji je, tog dana, ubijen u centru Beograda, na raskrsnici Kneza Miloša i Narodnog fronta, a koji je, prema rečima svedoka, samo prolazio ulicom. Ima tome, bar, 15 godina, kada je njegov najbolji drug, koji je tog dana bio sa njim, jednom dnevnom listu preneo svoju ispovest, u kojoj je rekao da je smrću njegovog druga „prestalo vreme žurki, derbija i provoda, a počelo vreme ratova, bede i sankcija“.

U životu nisam čuo tačniju definiciju naše propasti. Da, propasti!!! Šta nam se lepo desilo u proteklih 30 godina? Ajde… Dobro, deca, neki porodični detalji i tome slično. Drugo? Ista meta, isto odstojanje…

Eh, kad je Pekić napisao godine i skakavce. Šta mi novo da napišemo?

 

Goran Trifunović