Već treću godinu za redom, predsednik opštine je priredio koktel za predstavnike „sedme sile“. Lep prostor, pićence, mezence, svega u izobilju, konobari na nivou… Samo zlonameran može da nadje zamerku ovom skupu. Ono što je negativno nema veze sa koktelom, već sa činjenicom da „sedma sila“ više nije to za šta se izdaje, odnosno postala je ono za koliko je i prodata – bezlična, neprepoznatljiva, bez kičme, pognuta, posramljena…

Elem, potpisnik ovih redova se ovim poslom (ne znam da li je najlepši na svetu, ali da je lep, lep je) bavi više od dve decenije. Na novogodišnjem koktelu, kojem je prisustvovalo 50-ak ljudi, od milanovačkih novinara poznajem Mila Bošnjaka, Zokija „Ujka“ i, od skoro i to površno, jednu mladu novinarku iz lokalnog lista.

Bilo je tu još nekih ljudi koje poznajem, ali, do prošle godine ih nisam vidjao na ovakvim skupovima. Šta je bilo sa milanovačkim novinarima i novinarstvom? Gde se dedoše svi oni dopisnici iz 90-ih godina prošlog veka, kada su prostorije svake stranke, prilikom održavanja redovnih konferencija za medije, bile premale da prime sve novinare, koji su redovno izveštavali o dešavanjima u gradu pod Rudnikom?

Da li nam se novinarstvo, ne samo u Milanovcu, svelo na saopštenja i prepisivanja informacija? Novinari moje generacije, a i oni malo stariji, sećaju se dogadjaja od pre jednog punoletstva, kada je jedan dopisnik beogradskog lista preuzeo vest tadašnje milanovačke televizije i potpisao je kao svoju. Naišao je na takav bojkot da je ubrzo izgubio status dopisnika lista, koji se i dan danas prodaje na kioscima.

Šta danas imamo? Dolaze neki ljudi na koktel, pokušavam da ih povežem sa nekom redakcijom, nekim medijem, vidim sa nekima se grle, ljube, meni se i ne predstavljaju, niti me pitaju ko sam i šta radim tu. Da sam, bar, obukao belu košulju, možda bi mi neko pucnuo prstima i tiho zviznuo, ne bih li mu doneo koji ćevap i čašu viskija…

A, koktel je, stvarno, bio dobar, samo se potpisnik ovih redova nekoliko puta zapitao da nije promašio adresu.

Goran Trifunović