Na Alempijevdan, devetog decembarskog dana, te, 1990. godine, održani su prvi višestranački izbori u Srbiji. U kampanji su nam se usta sušila od govora Vuka Draškovića, smejali smo se Nikoli Šećeroskom i njegovim „ćetkama i metlama“, potajno se divili smelosti Vojislava Šešelja, žene bile zaljubljene u plave oči Ivana Djurića, državničkim potezom se smatralo to što je Milošević svoj termin na državnoj televiziji ustupio da se emituje pozorišna predstava „Solunci govore“.

Možda smo sad naivni, ali, tad smo bili… aha… Svi su nas prevarili. Ali, bukvalno svi. Kako je nama, naivnima, da ne upotrebim neku težu reč, lako bilo prodati priču da je Slobo osnovao novu partiju, a on, eto, pošten i otvoren za demokratiju, za sebe je zadržao sve resurse ( čitaj- lokale, ljude i pare), od bivših (postoji li to?) komunista.

I, krete priča… Strani plaćenici, katolička opstrukcija, domaći izdajnici… Krste Bjelić, Mila Štula, Komrakov… Dnevnikov dodatak… Deca ginu… Slovenija, Hrvatska, Bosna, Kosovo… „Bambi“ se izgradjuje. „Ne možete da igrate lopte sa nama“, kažu nam u svetu. Nema veze, dovoljni smo mi sami sebi, kažu nam tadašnji (beše?) vlastodršci.

„Ne možete nigtde ni da idete iz svoje zemlje“, rekoše nam. Opet nema veze, rekoše nam da smo sami sebi dovoljni. Šta dovoljni? Mnogo nas je… Ćuruvija, sudija Simeunović, direktor JAT-a, ministar odbrane, direktor policije… Da se malo razredi… „Ne valja“, rekoše nam, „ naše gorivo, sipajte ga iz plastičnih flaša, birajte samo, hoćete li bugarski ili rumunski“. Rumunski, naravno, manje košta…Cigare. Trafika. Market. ‘De si poš’o? Imaš lepo, ko čovek kutiju na ulici, pa kupuj. Preporučene su crnogorske. Ako ništa drugo, jevtinije su…

Dva rata, sankcije, porušene vrednosti, urušene porodice i gradjansko vaspitanje i ponašanje, radikali (čitaj- naprednjaci), beznadje, stid, sramota i beda… Eto, moj Alempije, šta se desi za tri decenije. A, nisi ni za šta kriv. Krivi smo mi, što bi se reklo. Samo, ako ovaj narod ima imalo pamćenja i svogmislećeg mozga, ne bi smeo da mu se ovakve stvari više ponavljaju. Više… A, trebalo bi razmisliti i o trenutnima…

Goran Trifunović